Prosvetni glasnik

104

Просветнн Гласник

као духовно одрастао, и стао је критиковати старинске грчко-латинске идеале. Под предводништвом своје ојачале позитивне науке и својих нових књижевних струја, он је стао тражити себи путеве и у напред, а не само у натраг. Тек тада је потражена и у школи она златна средина између „хуманизма" и „реализма", коју данас видимо у најнапреднијим модерним државама, а која води рачуна и о потребама духовних наука, и о потребама „реалних" струка. Из овога што је довде речено, читалац може и сам слутити колико су споменици, писани о модерним народима, или и од самих тих народа, на грчком и латинском језику, многобројни и разноврсни. Јасно је и то колико су духовне везе модернога света са старим и среджевековним грчко-латинским светом дубоке и многоструке. А ја, као што сам већ споменуо раније, оснивам баш на тим двама разлозима потребу учења класичких језика. Но да извршимо, ако се смем тако изразити, и једну рачунску пробу. Да пођемо од науке до науке, како смо их горе побројали, и да видимо у којој мери свака од тих наука, за област модернога живота који проучава, има посла с оним писаним споменицима и с оним неписаним везама, па с тиме и с класичким језицима. Разуме се да ја као стручњак, а не енциклопедиста, нисам и у другим струкама код своје куће, те нећу свуда моћи дати неке потпуне слике. Наводићу само оно што још није избледело у мом општем образовању, и што ми у овај мах пада на ум. Шта на пр. филозоф који се поглавито интересује за модерну филозофију, налази код модернога света написано на класичким језицима? Какве утицаје грчког и латинског филозофског мишљења на модерно има он да размршава? Можда не бих требао ни да трошим речи о тим стварима, које су сваком образованом човеку познате као најобичније истине. Толики великани модерне филозофије, почевши од оца њеног Декарта па све до Лајбница, писали су своја епохална дела на латинском језику. А што се тиче веза у садржини, сваки уџбеник историје филозофског мишљења људског понавља нам да модерна филозофија, све до позитивизма и еволуционизма 19. века, почива на темељима старе грчко-латинске филозофије; да је то управо једна иста филозофија, једна целина; да су читави модерни филозофски системи само величанствене разраде основних мисли из филозофије старих Грка и Латина, и т. д. Шта више, у по неким филозофским обласгима модерна филозофија стоји и дан дањи још увек онде где су у тим областима стала та два стара народа. Све то натерује модернога филозофа да се обавештава о старој грчкој и латинској филозофији, о њеним великим творцима, о њиховим списима, о њиховим схватањима и појмовима, о разним грчким и латинским филозофским терминима, схемама, изрекама, и т. д. Ако он због тога и не мора увек ићи на грчке и латинске оригиналне текстове, њему ваља прочитати по штогод из данашње стручне литера-