Prosvetni glasnik

194

Просветни Гласник

у присуству једнога странога лигвисте надлежнога специјално за француски језик, из кога се у расправи највише примера наводи. Расправа Г. Богдана Поповића је, као што смо сви запазили, препуна стручних појединости. Из и.их је изведено неколико закључака, општих начела од филолошко-литерарнога значаја. Међ резултатима ширега опсега, истиче се један врло интересантан, а то је ауторово тврђење да се напредни кораци у развићу књижевиога језика подударају са фазама у задобијању јавних слобода и подизању народнога благостања. Тако су, на пример, сви редови францускога народа после Велике Револуције, задобивши већа права, лепше говорили но пре Револуције. Слобода доноси, дакле, свету више духовне ведрине, више лепоте у опште, па и у. начину изражавања мисли. Слобода и благостање дају народу могућности да потпуније задовољава и своје афективне потребе, које он има и осећа и када је у историјски примитивноме п у социјално бедноме стању. Ова студнја Г. Б. Поповића није дакле сувопарно граматичкд, како по називу изгледа, већ има у њој погледа од општијега значаја. Она је резултат дугогодишњих истраживања потребних докумената по свима светским књижевностима из свију времена. У њој има цитата почев од Аристотела, па до једних ономадашњих бебградских новина. Примери се наводе пе само из узоритнх дела лепе књижевности, већ п из обпчнога говорнога језика, а за мене је пријатно изненађење када чух и наводе из палеонтолошких и биолошких књига које је он. видп се, доспео такође ирочитати. Ради израде ове студије аутор је читао оригинале грчке, латинске, шпанске, француске, талијанске, немачке. Већ само овом једном расправом, и ако врло специјалнога питања, Г. Поповић је показао да'је он очевидно велики, филолошки спре.чан полпглот, и најбољн у нас познавалац целе стране књижевности. Он је, као што се то многима десило, почео са писањем реценсија о позоришним комадима. Али је брзо прешао и на друга књпжевна поља. Израдио је књижевну слику Бомарше, расправе О савременом роману и 0 алегорично-сатиричној ариповешци (поводом Радоја Домановића), О великим пеаишима (поводом Змаја Јоваиа јовановића); и више расправа из теорије књижевности, на пример: О начелу хармоније (поводом Гордане Лазе Костића), О васпнтању укуса, О задацима књижевних листова, О уметности, О методи реда по ред, и реч по реч. У књижевним критикама он се не задовоља, као што се обнчно чини, да нзложи садржииу списа и даде сумарну оцену о њему, већ увек тражи да објасни зашто је шта у коме спису лепо. Правила реда и хармоније. п друге услове лепоте, он нам ретко кад излаже само по себи, апстрактно, већ скоро увек на примерима у којима та правила тако рећи живе. Када мора да наводи лоше примере, који, на жалост,