Prosvetni glasnik

232

Просветнп Гласннк

језик или остали језици треба да му у том више или мање помажу, и да му, у неколико бар, врате оно (поређењем, допуњавањем, својим особеностима и г. д.) што он пружа свима. Питање је само који језик треба да прими на себе тај циљ (свакојако понајтежи и, као што се мисли, најнезахвалнији,) ге да остави осталим језицима шире поље за друге циљеве језичке наставе. У старој ученој гимназији овога питања није било; циљ је учењу био у главном граматичко-логичко образовање (ако се овај циљ у многом чему и схватао друкчије него ли што се данас схвата, и од њезина граматизирања су нам остале многе традицпје, у разним видовима, против којих се и данас још узалуд боримо), и то не само за класичке језике, него и за матерњи, па и за живе језике стране, када су и ови уведени, ако и не у први мах. Тако смо дошли до формалистичке наставе граматичке, која се и данас, па и у нас, одржава, и то је дало повода да се у опште осуди граматичко-логичко образовање као циљ језичке наставе. Међутим, тај се циљ мора одржати, јер, као што су и многи експерименти утврдили, формалнога образовања има, и оно је од велике користи у настави. Нарочито се то види у језицима: на једном научене граматичке и логичке категорије научене су за све језике, ако се само одржава потребна корелација међу њима и ако се једне и исте ствари (што на жалост бива врло често) не уче као различите Или на супротне начине. Разуме се да и граматичко-логичко образовање, као наставни циљ, треба да буде правилно схваћено. Како данас матерњи језик тежи да заузме у средњој школи средишно место, које је некад имао латински језик, сасвим је природно што је на њега преношен овај циљ, а нарочито када је он био у разреду једини језик, или где су разреди били без старих језика, а новима дати више практични циљеви. Тако је било у нас, али не и само у нас. Појавили су се међутим гласови да се настава матерњега језика ослободи тога „грубог посла": часови матерњега језика треба да буду „часови светковања, часовн расположености и уживања"; и с тога разлога већ да треба одржати латински језик, јер матерњи би имао у њему „снажнога слугу, који радо прима на себе сав груби посао". Све су то лажно постављени проблеми. Настава нема „грубога посла", или бар не треба да га има, и не мора га имати. Наставни предмети се не могу делнти на слуге и на господаре, али они сви морају служити један другому. Граматичну наставу треба оживети, — то је заиста „животно питање гимназије". С тога и матерњи језик може примити на себе и граматичко-логичко образовање, само што и та настава граматичка треба да буде жива, као и сва настава у опште. Ако би дакле матерњи језик примио на себе тај циљ (али ни он не да служи њему нскључиво), онда се заиста настава живих језика страних може кретати у другим правцима, и то тим пре што су живи