Prosvetni glasnik

275

Зашто се мисли да душа паше сабљу и носи револвер негде испод блузе, и да је ко.мбинованим препадима треба савлађивати и освајати? Знаменити Психолошки Анали, публикације знаменитог Алфреда Бинеа, оптужују местимично и свој рођени текст овом својом констатацијом: „Невероватно је колико ученик уме бити ученик, колико је у стању не запажати најобичнија факта живота, колико му књига заклања ствари и вежбанка запушава прозор... Има маса примера који се не могу приписати ни незнању, ни недостатку искуства, него иду просто на рачун једне чудне диспозиције духа, да се заборавља виђено и доживљено онога часа кад се пређе праг учионице или испитне сале." Третирајући питање о умекшавању, о насмејавању душе ученичке, расправе говоре у бескрај о једној експерименталној, па онда о једној рационалној, па онда чак и о компаративној естетици. Постављају теорије о ужасавајућим дивергенцијама укуса, и о неким скоро комичним методима који се, као у Мачки и Мишу, продевају кроз празнине између два и два опасна контакта. И све то треба да буде оруђе у рукама и програм у глави једног ■средњешколског наставника, а према једној мање више спољашњој неваспитаности — која је прва на реду — једног средњешколског ђака, Боже мој ! А колики је проценат малих професорчића који сами нису никада имали среће проћи кроз естетичку емоцију у којој би се сложио „акорд баш свих њихових највиших теиденција" ! И колики је проценат паланчица са средњим школама где, сем најпростије хармоније шушња у врбаку, и највише хармоније звезданог неба, нема других објеката естетике, ни других могућности дивергирања укуса! Говори се у тим расправама много: о сликарству, о вајарству, по себи се разуме о литератури, о симетрији, чак и о дражи дисиметрије, о пеизажу, о човечјем и животињском телу, о врлини. Говори се, ипак, хвала Богу, и о музици. Али како? Ево по овакој замисли и у оваком реду: естетика немузичких тонова; артикулација; еуфонија и хармонија речи; ритам стихова и скандирање увета; слободан верс; пребијени ритам; дисонанца; дур и мол; музикална фраза. А међутим, када овде, у моме суседству, баш један мали професорчић засвира у чело, сав се комплекс дечјих барака сабије под његов прозор. Кад диригент коњичке „банде" извуче први душ оркестра, или прву канцону главног флауташа, на пречац се зауставе сви улични спорови доње Четврте Гимназије. Откад музика Краљеве Гарде станује у Таковској улици, Старо Гробље и његова руља ушли су у одлучну фазу естетизирања. Већ око једанаест сати притихну све експансије снага и јунаштава, пред двор се маршира у најсавршенијем ритму, а враћају се деца са остатком оног сувереног осмејка душе која, за час, ништа на свету не зна сем властитог уживања и чари. Питамо: зашто музика, један добар свирач, један добар певач, ор18 '