Prosvetni glasnik

276

гуље, квартет — зашто то не постане прво, непосредно и најсигурније средство естетичног васпитавања и блажења карактера и ћуди?,.. Сватима се свира, рекрутима се свира, министрима на банкету се свира. лађи која први пут клизи у море свира се, мртвацу који задњи пут пролази својом земном стазицом свира се, — само се замореним, на дресуру осуђеним ученицима не свира. Неразумљиво је и неопростиво је што се музика као васпитно средство тако мало, и никако не узима у обзир. Неразумљиво је како сви ти научници, који толико иду у танчине и контроле, спомињући вид и слух као еминентно естетична чула, ниједаред не осете подстрек да на слуху нарочито стану. Да констатују никоји ефект светлости, полусветлости, сумрака, свитања и боја нема ту чар коју има један једити дубоки тон чела, један једити трептави тон из човечјих груди. Чудо једно је ту скривено! Све уметности са својим објектима прилазе човеку, и ономе што је око човека; узимају познате облике, боје, актове и позе. А музика је све, само није човек, само није живот. Затим све лепоте које се очима запажају, материалне дакле, наваљују на нас одједаред, целе, до краја са својим бићем, значајем и загонетком. Музика, нематериалнија од најтананије лирске песме, постаје, развија се и умире са сваком поједином вибрацијом у слуху онога који је прати. Затрепти, буја, упуњује се, склада се, кулминира; а затим опет декрешчендира, опада постепено, по садржини, по ритму и тону. Па онда је музика уметност са тако приступачним, а тако вечним елементима. Ритам је толико стално и дубоко у души света, да ни болестан човек, ни с ума сишао несрећник није без тог квалитета естетичког осећања. А меморију за репродуковање арије имају стотине хиљада међу најпростијим људма. Музика је, најзад, најслободније сневање које уметност може да нам пружи. Нема тврдо фиксираних идеала према којима се опредељује вредност. Савршена симфонија, изведена у савршеној тишини, може да буде исти сан који и проста севдалинка, испрекидана корачањем путника из чијих груди се пева — хармонија свирке и песме, најмилостивији дар божји, не живи само у грудима генија. Музику нам дајте у средњу школу! ПСИДОРА СЕКУЛИЋ