Prosvetni glasnik

'341

риски речник и речник народнога језика Вукова времена, Новаковић је тражио, наваљивао и у више махова писао да Српска краљевска академија састави речник књижетог језика од Доситеја до данас. Он се није могао сложити са мишљењем да у тој књижевности нема одличних творевина које се не смеју занемарити, и да кроз дела ваљаних књижевника наших не веје прави дух нашега језика. Њему је, с правом, изгледало да је све што је досада урађено у правцу испитивања нашег језика, у делима Миклошића, Даничића, Будмана и других, учињено ради познавања засебних речи и засебних облика; да је то добар посао, али да је то још врло мало. Нови речник имао је да подстакне такав рад који би био од знатне користи по оне који хоће да познају наш језик и да га даље усавршавају. У том правцу Новаковић даје опажања која и данас нису застарела (в. особито Глас X, 34 и даље). Нико од његових савременика није јасније сазнавао потребе наше лингвистичко-филолошке примењене науке, и нико од њих није био, на жалост, толико спречаван приликама живота да их задовољи као Новаковић. Из тога се развијао онај трагични однос између Новаковићевих дела, и онога што су други радили: да су она далеко испредњачила пред мишљењем и делима његових савременика, али да су била глас вапијућег у пустињи. Његов широк, синтетички поглед налазио се у сталној супротности са ситиим, аналитичким радом неких његових савременика. Ако су и они осећали да треба расправљати о питањима књижевног језика, они су то чинили на свакидашњим примерима којима су мучили своје савременике, акапаришући тајне филолошке критике и потребних знања за себе; Новаковић је био за велики, научни рад, којим би се извеле на видело све особине нашег књижевног савременог језика, и које би биле целоме свету приступачне. Тако је под његовим утицајем, али без његове сталне сарадње и његова руковођења, Српска краљ. академија и отпочела прибирање своје грађе за велики речник књижевнога језика. И када једнога дана тај речник почне излазити, Новаковићеве заслуге за њ постаће јасне целом свету. У Новаковићу је нашао речита браниоца и покрет да се у српску цркву наново уведе српско-црквени језик место руско-црквенога. И ту је он човек практичних и широких погледа (исп. његову брошуру Језик сшаре сраске цркве, Београд 1880). М. Кујунџић, некадашњи министар просвете, предложио је 1887 год. митрополиту Теодосију да у том правцу, са Архијерејским сабором, спреми предлог. И Новаковић потпомаже ту акцију тадашњег министра, доказујући да је то врло прост посао, од којега би имала само користи српска црква, а руска не би ништа изгубила, пошто би остали исти текстови, исте књиге. У осталом, руска црква од тога не би ништа изгубила и због тога што и сада, и ако су књиге руско-црквене, српски свештеници их читају на свој начин.