Prosvetni glasnik

Експериментална Педагогика

351

штампан у органу филантрописта. Ту се тврди да је једна од највећих сметњи прогресу човечјег познања наша несумњива слабост према теорији. Да бисмо упутили педагогику на пут прогреса, ми треба да прибегавамо не теорији, већ опиту, и то педагошком посматрашу, и ако је ово скопчано са великим трудом. Међу тешкоћама педагошког посматрања, на првом месту истиче се несигурност посматрања, пошто једна душевна појава никада није последица само једнога уерока, већ обично резултат више узрока. Према томе, ако хоћемо да будемо сигурнији у посматрању, потребно је да знамо све услове у којима се креће васпитаник: морамо му познавати све случајеве у животу, станбене прилике, храну, гшће, па чак и ваздух који дише мора бити испитан термометром и барометром. Само темељним испитивањем и поређењем свих фактора моћи ћемо са доста вероватноће да утврдимо њихов утицај на васпитање. Мисао да за формирање дечјег карактера треба да прибегнемо термометру и барометру, учиниће се многима смешна, чак и пародоксална, па ипак то не треба ни најмање да нас буни, јер нас историја учи да су многе истине у почетку изгледале парадоксалне, па су се у току времена утврдиле као истине. Као другу тешкоћу при педагошком посматрању, писац истиче непогодност многих васпитача за тачно и правилно посматрање. И на послетку, највећа тешкоћа је ослободити се старих теорија и правилно схватити користи опитнога упознавања. При изгледу на све ове тешкоће, аутор се пита да ли је у опште вредно правити посматрања. И одговара нам да је боље да девет пута паднемо у заблуду са надом да ћемо десети пут наћи истину, него да се одричемо тражења истине из страха да девет пута не будемо у заблуди. Према овоме, Вецел нам у расправи даје опширна упуства како треба да се врши посматрање и услове којима треба да одговара васпитач да би могао посматрати. Његове мисли резимирамо у следећим тачкама: 1. Васпитач мора познавати живот васпитаника; он мора познавати његов начин живота, средину у којој васпитаник расте и развија се, његово занимање, најраније васпитање. 2. Морају се добро познавати васпитникови радитељи, као и сва она лица међу којима се он креће и са којима се свакодневно дружи. 3. Да би се посматрање могло искористити за научне сврхе, треба посматрати васпитаников живот у разним епохама његовога узраста и развића; на првом месту посматрати најважније промене у његову детињству, на пр. приликом његове болести, приликом оздрављења, приликом смрти његових родитеља и других сродника, и т. д. 4. Васпитач-посматрач мора према томе да подешава свој наставни и васпитни план, да мотивише и најнезнатније његове прописе, да објасни најмању промену у плану и да покаже разлоге који су ову промену диктовали.