Prosvetni glasnik

374

Просвегни ГласнИК

ређеног с укусом у каквој вази, или зеленог лишћа* Изаберимо, међу уметничким делима, она која најбоље изражавају покрет. Дете је весело и активно по битности; његов дух је прост и покретљив. Будући је оно весело, ми ћемо бирати нарочито ведре боје, младе по изгледу; то су, у осталом, и најчистије. Од гравира задри<аћемо оне које удаљују од меланхолије, које дају здраве идеје... Будућн је дете активно, ми ћемо га заинтересовати директно за декорацију разреда, искоришћујући што је могуће више материал који оно само буде потражило или донело, који оно на тај начин буде обележило својом белегом, својим персоналитетом... Душа детета ј*е такође проста, и будући је она проста, ми треба да прогнамо чудне или сложене предмете, сувише плаховите или сувише мрачне сцене, или злоупотребу гравира. Најзад, мислимо и на покретљивост духа наших ученика, и зато обнављајмо с времена на време, ако не потпуно, оно бар једним делом, нашу декорацију. Како декорација треба да буде проста и остварена великим делом од самих ученика, и како, с друге стране, не сме бити сувише гравира, праве куповине^своде се на најмању меру. Та< декорација треба да говори очима и, нарочито, души наших ученика. Коментари постају преко потребни, и васпитач треба зато да има културе укуса и повелики пртљаг општих идеја. Опасности од кинематографа У „Немачкој школи" (Пје с1еи1зсће 5сћи1е) Д-р В. Стапел говори, доста разложно, о опасностима кинематографа, чак и кад су филмови били ценсурисани и кад представљају, у погледу моралних конвенција, максимум гарантија, Јер. изјављује он, ово брзо, узиемирено, скакутаво ређање слика на платну мора на крају да ослаби, ако не да униигги, интелектуалну способност и морални смисао гледаочев. Захваљујући навици да се прелази брзо и без прелаза с једног филма на други, губи се врло брзо осећање „духа доследности", који је битни услов за свако неповршно суђење. Предајући се без отнора непрекидном дефиловању разнородних слика, човек на крају престаје да трпи због оскудице оне логичне доследности која би требала да повезује наизменичне слике да од њих створи идеју, као што је то случај у правој представи какве драме, у причи, или у току какве научне дискусије. Човек на тај начин стиче навику да пушта да све иде како иде, и губи ону независност духа која је потребна за владу над фактима, да би се задовољио доста мутним уживањем примљених утисака. Кинематограф је дакле школа интелектуалне распуштености. Најзад, због врло брзог ређања слика, човек се навикава брзо на. површност утисака. Губи се воља за представама које човек осећа у