Prosvetni glasnik

О Просветним Приликама у Јужној Србији

447

угледнијих представника нашега народа у окупираним крајевима, предузму она страховита, у историји светској нечувена, крвава зверства и варварства, која им наш народ никада неће заборавити и опростити. Дужност ми налаже да кажем: ко беху ти наши просветни радници који за тако кратко време свога рада у слободи дадоше резултате који онако силно уплашише и забринуше Бугаре? То беху они исти учитељи и учитељице народних и средњих школа, најразличније спреме, које затекосмо у тим покрајинама кад у њих уђосмо као њихови ослободиоци, 1912 год.; то беше она плејада старијих, средњих и млађих година наставника из предратне Србије, који, пресрећни што су доживели остварење својих идеала и вековног сна толиких генерација ослобођење Старе Србије и Маћедоније драговољно пођоше у те крајеве, да ,и делом манифестују своју љубав према народу тих покрајина. И једни и други улагали су сву своју најбољу вољу и спрему да ураде што више и што боље. Здраво семе бацано је на плодно земљиште, и оно је дало и добар плод. Службеним и случајним посетиоцима наших тамошњих школа из онога времена мало су могле импоновати школске зграде и по својој спољашњости, и по њиховом намештају и училима, али оно што је школу чинило школом — учитељ и ђаци —, та „ жива школа" остављала је у њиховим душама најлепши утисак. Знатан број наставника и наставница у тим крајевима из времена пре евакуације и дан дањи је тамо, и они су највећа гаранција за успешан рад у правцу који "ће дати жељене резултате. Истина, они су морали започети рад у несравњено тежим околностима него што је то било по првом ослобођењу; јер је непријатељ, у место школа, школског намештаја и учила, оставио махом згаришта и рушевине, те је ваљало све изнова стварати, и зато је било потребно и времена и много материалних средстава, а највише неуморног рада тамошњих школских надзорника и наставника. Моје излагање било би непотпуно и промашило би циљ кад не бих на овом месту изнео данашње приближно бројно стање народних школа, одељења, наставника и ђака у Старој Србији и Маћедонији; приближно, велим, стога што се то стање срећом, тако рећи посведневно, мења у корист већега броја свега. Тако, сада у Старој Србији и Маћедонији има округло 880 народних школа са 1480 одељења, у којима ради око 1400 наставника и наставница. Ако узмемо да просечно на једно одељење долази по 40 ђака, онда је укупан број ђака у тим крајевима 56.000, а то је више од пет пута већи број од онога пре ослобођења. Тим бројем можемо бити релативно зацовољни, премда нам још много ваља радити да спремимо потребан број школских зграда и радних снага, да би се могла школовати сва деца обојега пола дорасла за школовање.