Prosvetni glasnik

446

Просветни Гласник

српских земаља, који су из плана изостајали, а који су се, из појмљивих разлога, најинтенсивније обрађивали. Учитељи и учитељице народних школа били су различите спреме, као: свршени ђаци Светосавске приправне школе са годишњим скраћеним курсом, који је постојао при Београдској Учитељској Школи; ђаци из Богословско-Учитељске Школе; свршени ђаци Учитељске Школе у СрбиЈи, наши богослови, гимназисте, ученице Домаћичко-Радничке Школе и други. — Сви су они према својој спреми, у погледу наставе и васпитања, давали оно што су могли дати, и познаваоци тога рада могу смело тврдити да је њихов просветно-културни рад остављао дубљег корена од рада њихових колега егзархијских учитеља, што је доказ да су наши учитељи били и спремнији за школски рад, и да је средина у којој су свој наставнички посао радили више наша, српска, но ичија... Није, дакле, просветни рад егзархијских учитеља учинио да већина народа у јужној и југо-источној Маћедонији приђе Егзархији и назове се Бугарином, већ служба Божја у цркви на словенском језику, као и родбинске везе и материални интерес који је народ тога дела Маћедоније имао од Бугарске, у коју су многи по њеном ослобођењу отишли ради зараде, па ту и остали, а многи се ту и школовали и доспели и на највише положаје у држави, и били од највећег утицаја да им сродници, пријатељи и знанци приђу Егзархији. Кад им се чинило да и то није било довољно, они су организовали озлоглашене комитаџије", да камом и бомбом истребљују своје противнике Србе. А много им је помогао и њихов политичко-државни положај, јер су Турци својим вазалима Бугарима, до 1908 год., чинили све, а нама, њиховим кривцима за своју пропаст, само онолико колико су морали. Бугари су у Маћедонији господарили духовним животом тамошњег живља више од 40 година, и парадирали пред страним светом статистиком школа, наставника и ђака, али су трагови њихова дугогодишњег рада за непуне три године нашега просветног рада, од јесени 1913 до евакуације у јесен 1915 год., тако рећи одувани, да су они болно јаукнули кад су као -тобожњи „ослободиоци" ушли у Маћедонију у јесен 1915 год. и видели резултате нашега рада. Нас су тада представљали као страховите шовинисте, и наводили су да смо таквим радом успевали да чак и Турчиће национализирамо. Резултат нашег кратког, али интенсивног просветног рада у Маћедонији, уплашио је, дакле, њихове просветне факторе, што је дало повода њиховом ондашњем Министру Просвете да у једној прилици очита добру лекцију бугарским учитељима, говорећи како су неспремни за свој позив, и како не знају ни своју народну историју. А то је опет још и више раздражило и подстакло њихове националне фанатике, да противу наших заосталих учитеља, професора, свештеника и других