Prosvetni glasnik

472

Просветни Гласник

су деца преписивала омиљене песме или одломке. Свака књига имала је по који сугестиван наслов, који је најпре бирао учитељ, а затим деца. Та идеја о прављењу књига била је тајна мога успеха у писменим саставима. Ми смо најпре правили корице за књиге, од картона обложеног лепом шареном хартијом или кретоном, и увезане пантљиком. Пред тим китњастим хартијама, није недостајало одушевљење да се направи књига која "ће бити достојна да буде у њих затворена. Сва деца стала су да пишу вилинске приче; она су их исправљала међу собом и показивала мени; затим су их брижљиво преписивала и наново читала. Стил се брзо поправио. У почетку, ја сам предлагао наслове, али ускоро су ме деца питала: „Могу ли да напишем причу која ће се звати „Чудновате ципеле", или „Кад се земља буде сукобила са сунцем"?" Деца почињу сада да пишу књиге код својих кућа и долазе да их доврше у вечерњој школи; али те књиге нису привлачиле као што бих ја хтео најмлађу децу. Ја сам почео тада серију књига према наслову: „Чудновати лептир" у облику лептира; „Шешир чаробница" у облику шешира. Мали су били тиме тако одушевљени да им никад није било доста састављати приче. Код неколико заостале деце, резултат је био чудотворан; она су почела да пишу ствари које су се дале читати, што иису била никад радрла до тада. ❖ Географија и историја биле су уведене сличним методама. Ја сам предлагао предмете за књиге као што су „Земљорадња у Канади", „Пут Фреда Астона у Африку", „Мој пут у Индију", „Наше село пре три хиљаде година", итд. Како ја много волим музику, ја сам хтео да та деца деле моју радост. Не може се иредати деци наклоност спрам музике, али се она може култитсати стављајући дете у музикалну атмосферу. Ја сам почео песмама, певајући их, затим остављајући ноте на столу. Деца би их гледала, затим би затражила од мене да их свирам. Ја бих свирао што сам могао више свако после подне, као што бих радио код своје куће, и деца би долазила да слушају; друга би и даље радила; једино је лупа од чекића била забрањена, као неучтивост, за време музике. Ја судим о резултату, чувши сада где се звижди Суливан, Моцарт, Бето-" вен и Шуберт у целом селу. Затим сам подстакао децу да играју. Девојчице су почеле да играју, тумачећи свака игру насвој начин. Најпре су биле заплашене, затим су стале да играју из свег срца и настављале су свој рад са толико више ватре. И дечаци су почели да играју. Једног вечера, ја сам срео три од мојих девојчица где играју на једној стази уз звуке Бетовеновог „Опроштаја", који су певале благим гласом. Та игра изгледа да задовољава праву потребу код извесних девојчица; ја сам имао једну сироту малу