Prosvetni glasnik

482

Иросветни Гласник

стављач овога писма у буквару. Шта више, да се поверовати да је он мишљења да та „сељачка" писма својом садржином немају вредности ни интереса чак ни за оне који их пишу, нити за оне којима се пишу! Иначе, он не би могао — поред облигатне „шаруље" и „ждрепца" написати у томе писму и ово: „Јесте ли окопали кукуруз?", и ако му писмо носи датум „12 октобра". Довде сам говорио о букварском делу овога буквара. Али буквар има и читаначки (тако да га назовем) део, и он заузима место од 30—51 стране. И у том делу су народне приче и басне, и још једном понављам да су све оне и подесне и лепе. Али и ту има неколико чланака састављачевих (или од неког другог писца), и они су скоро сви слабо написани, усиљени, па и нелогични (в. причу „Несрећник" на 32 стр.) На 36 стр. чланак „Слобода" почиње: „Наша браћа у Старој Србији, Македонији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрвацкој(!), Славонији, Војводини, Барањи и Словеначкој нису смели слободно да славе славу, да се моле Богу, да певају српске песме и српске јунаке и да уче школу на своме језику". Поред нетачности, овај чланак пружа бедан појам о слободи. Такав је овај буквар у појединостима. Али ћу поводом њега и о њему казати још нешто. Говорећи о настави почетног читања и писања, Комперје на једном месту пише: „Макар се колико труда улагало да се детету олакша учење, никад се неће успети да се у настави укине оно што ова настава садржи у себи механичкога и уметничкога. Не може бити потпуно природне и рационалне методе, из простог разлога што су слова уговорени знаци и што, према томе, не постоји никакав природан однос између ових знакова и идеја које они исказују". И, збиља, почетна настава читања и иисања је умешност (да не кажем уметност), и отуда учитељ треба да је умешан у њеном извођењу. Међутим, историја ове наставе јасно нам казује да су сви методичари стојали на гледишту да је сва тешкоћа у извођењу букварске наставе у употреби рђавих метода; нађе ли се добра метода, решиће се и проблем те наставе. Отуда су и постале тако многобројне методе у овој настави. Сваки умешнији и чувенији наставник, предајући с успехом — благодарећи, разуме се, највише својој личној умешности, мислио је да је пронашао најсигурнији пут, проглашавао свој поступак за најсавршенију методу, па је препоручивао и наметао и другима. А сва су та гледишта погрешна, у толико у колико полажу на методу као на нешто што је најбитније у тој настави. У ствари, тежиште лежи на наставнику; метода је нешто другостепено. Стога и данас има учитеља, који, употребљујући још најстарију методу срицања, постижу одличне успехе у тој настави; а има их који се служе и најновијим методима, и дају осредње резултате. А Компејре још и ово каже за букварску наставу: „И заиста, може се рећи да се општа од-