Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази 4^3

лика свих рефорама које је модерној педагогији улио дух напретка и новачења, састоји у томе да се на учитеља натовари сав онај труд који се с ученика скида." Ако је ово тачно, онда је то још један доказ више у прилог наставникове умешности у тој настави. И, као што је истина да се употребом ове или оне методе не ре • шавају све тешкоће у букварској настави, тако је истина да је још мање у стању то учинити неки буквар. Али је истина и то да се употребом подесније, природније методе постижу, с мање муке и по наставника и по ученике, бољи резултати, а ваљан буквар је десна рука наставнику у тој настави. Према томе, у настави почетног читања и писања је главни чинилац наставник, а ме-тода с букваром је у другом реду. Па ипак, и поред тога што буквар заузима треће место (после методе), није лака ствар саставити добар буквар. Тако стоји ствар са букваром за употребу у редовној, школској, настави. Али сасвим друкчије стоји ствар с букваром за самоуке. Докле је буквар у редовној настави само нешто, он је за замоуке све; док је у школи само један од другостепених чинилаца, за самоуке је он једини. Он је уједно представник себе (буквара), методе, и — што је најглавније наставника. Па, када је већ тешко написати добар буквар и за школску употребу, лако је појмити колико је несразмерно теже дати ваљан буквар за самоуке. Али писац овога „Буквара за самоуке" није тако озбиљно схватио ствар, — или, ако је друкчије, није био у стању да да нешто боље јер његов буквар заостаје и иза свих оних буквара који су намењени само за редовну наставу и који су сада у употреби. А, док се још да и расправљати око тога да ли су буквари, спремљени за редовну наставу, подесни уједно и за самоуке, ван сваког је спора ово: чим неки буквар има вредности за самоуке, још ће већу вредност имати у редовној настави. Међутим, овај „Буквар за самоуке" није употребљив ни за школску наставу, а за самоуке је, природно, још неупотребљивији. Мало је чудно, после свега овога, да је овај буквар издало Министарство Просвете, и да }е наредило да се у аналфабетским курсевима сме само он ^потребљавати. Још је чудније да на буквару није нигде стављено пишчево име. Да ли је то писац, убеђен у ваљаност свога дела, учинио из своје скромности? Или и сам убраја свој рад у „ратну продукцију" ? Ако је први случај, писац, доиста, није имао ради чега да буде скроман; а, ако је други, није требало издати о државном трошку дело сумњиве вредности, тим пре што ми имамо диван иредратни буквар те врсте (синтетичка метода) од Д-р Стев. Окановића, писан с разумевањем и с љубављу. ЖИВ. с. ТОВАРОВИЋ