Prosvetni glasnik

399

у проблеме уметничкога стварања; управо, у методе испитивања уметничке делатности. Тих метода Мојман налази седам. Прва и најважнија метода при испитивању уметничкога стварања, то је метода скупљања и прераде свега онога што су уметници сами рекли о својој делатнссти. У виду трактата, или дневника, или аутобиографија, уметници су говорили о себи и своме стварању, и, онај који уме, може, за своја истраживања, лепо да се користи тим исповестима. Оно што су о своме стварању написали Микел-Анџело, Леонардо да Винчи, Бенвенуто Челини, Дирер, или, од нових: Рихард Вагнер, Фајербах, Роден, фан Гог, и други, — то су документи који врло лепо могу да послуже естетичару при његовим истраживањима. — Друга метода је врло близу првој. То су тако зване анкете које су, ту скоро, почеле бити употребљаване као једно од средстава да. се што интимније приближи тајни уметничкога стварања. Помоћу анкета које се врше код уметника, естетичар улази у мотиве који су нагнали уметника на стварање. — Трека метода, то је тако звана биографска метода. У биографијама великих уметника има доста саопштења и података који естетичару могу да послуже. Чешврша нас метода уводи у индивидуалне особине једнога уметника, у личне начине на које уметник прави своја естетичка дејства. Та метода, то је тако звана психографија, или психографска анализа дела једнога уметника. Та метода је сасвим новијега порекла. Карло Гроос, оснивалац тако зване биолошке Естетике, и његови ученици, применили су ту методу на Гетеа, Шилера, Шекспира и друге, испитујући тип њихових фантазија; али. као што сам и раније напоменуо, и та метода пипа око проблема, и своди се на чисту дескрипцију. — И иеша метода је у вези с тим ранијим, и своди се на то исто. То је тако звана патографска метода, и она има да да систематску анализу болесних и абнормалних црта једнога уметника. Ломброзо (Геније и Лудило) био је први који је на ту методу указао. После њега су дошли Дилтеј, Мебиус, и други. — Шесша метода је једна од најинтересантнијих. То је метода експерименталне анализе уметничкога стварања и она се базира на експерименталној психологији. Она уметничке индивидуалитете испитује на једаи сасвим експерименталан начин. Тако, она испитује тип представа једнога уметника, врсту и особине његове маште, врсту његових посматрања, музичко памћење, и тако даље. Наравно, да ту експерименат може мало или нимало да помогне да се уђе у прави проблем уметничкога стварања, — није тешко погодити. Али, ипак, и га метода није за одбацивање; јер, ако ништа друго, бавећи се само око проблема, може, у некоме срећном моменту, и она да помогне при решавању. — Најзад, седма метода. То је природњачка метода. То је метода коју је увела најновија Естетика, и она је најкориснија. Јер, она осветљава естетичке проблеме са једне стране која, до сада, није много узимана у обзир. Ту методу употребљава тако звана еволуционистичка Естетика. Она