Prosvetni glasnik

Један „Психолошки" Естетички Систем

521

ЈЕДАН „ПСИХОЛОШКИ" ЕСТЕТИЧКИ СИСТЕМ — ИЗ „ПРОЛОГОМЕНА ЗА ЈЕДНУ ТЕОРИЈУ ЕСТЕТИКЕ" ~ (кРА,т) Друга група мотива, то је група индивидуалних мотива уметничкога стварања. Говори се, обично, о нарочитој врсти дара као основи уметничкога стварања. Тако, у књижевности, говори се о специфичко лирском, или драмском, или епском дару. У другим уметностима, у сликарству на пример, говори се такође о разним стиловима сликарскога дара, о нарочито развијеноме смислу за боју, или за линију, или за форму, и тако даље. Говорећи о томе, Мојман, преко своје и сувише минуциозне психолошке анализе, долази опет до једног новог питања: да ли је, од те врсте мотива, важнији за уметничко стварање специфично уметнички дар или сама личност, и одговара да је важнији специфичко уметнички дар. Јер, неко може бити велики и племенит човек, а не и велики уметник. Историја Уметности је, на против, пуна примера да су велики уметници били мале, површне и морално млаке природе. Рафаел је лакомислена и лака природа; Моцар нам у својим писмима даје утисак површне природе. То исто важи за Шефела, Готфрида Келера, Биргера (који је био у бигамији са сестром своје жене), Хебела, и тако даље. Наравио, има и примера где је, покрај особеног дара, стајала и јака личност (Микел-Анџело, Рихард Вагнер). Али, њу Мојман схвата као самосталну појаву која само морално може утицати на уметничке продукте. И тај дуалитет Мојманов, као што ћемо доцније видети, као ни они ранији о којима смо говорили, није ни мало тачан. Као и оне раније, и овај је Мојман нашао стога што није дубоко могао да уђе у сам проблем, и пронађе јединство и нераздељивост „првих принципа" уметничкога стварања. — У даље мотиве уметничкога стварања, али у теже од ових које смо нагласили, Мојман ставља однос уметника према стварности и животу. Тај однос може, у главном, да буде двојак: афирмација или негација стварности и живота. У првоме случају имамо један поглед на свет који се задовољава животом, и прима га; у другом, један песимистички и негативан поглед на свет. За карактер уметничкога стварања и,'према томе, за уметнички правац који ће из њега ироизаћи, врло је важно који је уметников став према животу. У првоме случају, ми имамо реалистичку и оптимистичку уметност која своје мотиве и теме тражи у садашњости, има све везе са својом културом и социјалним животом. У другоме случају имамо романтичну књижевност која бега из садашњице, и своје мотиве и теме тражи у прошлости, или у свету фантазије, бајки и легенада. Развијајући даље ту своју тему, Мојман пада у све веће наивности, и у све веће непознавање основних мотива који владају Исгоријом Уметности.