Prosvetni glasnik

520

Нросветни Гласник

Коњовић, Христић, Манојловић, и други, радо су узимали његове стихове. И док су старији, са пуно обичне простоте, стварали музику за те лаке стихове, Коњовић и Манојловић су се послужили њима за слободне, нове, али посве националне музичке концепције. Њихове композиције тога жанра су не само најбоља интерпретација поезије Милорада Петровића, него и најнационалнија, и најуметничкија, и највиртуознија. Јово Вукотић је најмлађи српски композитор. Он је још ђак у Риму, код професора Сторти-а. Али и ако броји тек двадесет година, његова изразита фигура и дубоке очи одају један богат и леп унутражњи живот, о чијој снази нам је проговорио у јединој композицији коју од њега засада имамо штампану: „Молитва хероја". Она је прво дело дело једнога младића који је у првом зачетку свога уметничког развитка. Али као такво, оно крије у себи извесне лепоте, нарочито у мелодији. Ван ове школе, али са правом истакнут, стоји и млади дирегент у београдском Народном Позоришту, композитор Г. Стеван К. Христић. Он је радио нарочито драмску музику. Његов стил се не наслања на српску народну музику, осем у једном комаду из народног живота и ту онда врло директно. Он је, у жељи за стварањем свога оригиналног музичкога стила, дошао више у додир са европским стиловима, нарочито са стилом музичке бајке Енгелберта Хумпердинка или комичне опере његовога ђака Лео Блех-а. Има и утицаја модерне талијанске школе, Пучиниа нарочито, па и музичке егзотике. У боји оркестра слути се боја француске импресионистичке школе (Прелид за „Сунце" од Шантића). Тежећи за својим стилом, Г. Стеван К. Христић није још успео да га и изради, поред свег лепог талента којим располаже. Јер је и њега рат, као и многе друге, спречио да се брже развије до дефинитивних граница своје уметничке моћи. Али оно што је компоновао, нарочито за позориште, има добрих уметничких страна, и ако нема крепкости музике Косте Манојловића, нити пак карактеристичности композиција Петра Коњовића. Једно је несумњиво: млада српска национална музичка школа доказала је да су њени представници задојени највишим и најпоштенијим уметничким идеалом. И више још: доказала је да српски националистички композитори, поставивши крепко принципе свога уметничкога стила, разрађују тај стил, дотерују га, глачају и усавршују. И ако млади, они су досада дали неколико дела лепе зрелости. Несумњиво је да та дела нису ни њихова последња реч, нити пак последња реч српског музичко-уметничког национализма... МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ