Prosvetni glasnik

742

детаљисани већ поменути Митар, врло снажно скициран у своме бекријскоме пустахилуку, и лукави Станиша, касабалијски „дипломата", који изгледа мудрији од осталих касабалија, јер приљежно чита новине и говори стране речи. Ту је, нарочито снажан, тип газца Миха, варошког богаташа, који је, у неку руку, некрунисани деспот чаршије, коју сву држи у својим газдинским рукама: „...Силни, толико спомињани гаван касабалијски, газда Михо, изгледао је као неко ненадмашно страшило свима слабима и немоћнима... Сви му готово били муштерије, и сви задужени. Кад би онако крупан, голем, са својим црвеним фесом на глави и тешким ћурком на плећима, праћен двојицом слуга лагано ишао чаршијом, чинило се као да иде паша какав. Сви, угледавши га, шапатом су говорили један другоме „иде" и брзо трнули цигаре што их држали у рукама, или их сакривали за леђа. И сви се, са пуно поштовања, дизали испред њега, наклањали се. Скидали су понизно капе и остајали гологлави и наклоњени све док не прође... Ако је, случајно, застао да са понеким проговори, да упита што, тај је, снебивајући се, сметено тапкао на месту од чудне неке среће, трептао очима, трљао руке. Ако је кога прекорио, бледио је јадник, гурио се, премирао. Није се смео бранити, нити ишта одговарати. Боже сачувај!..." Ту је још и газдина жена Тата, робиња свога господара, „ситна, мршава женица, са жутим набореним лицем и уским ћошкастим куковима", која је у кући била само неми извршилац газдиних наредаба: „...Он куповао потребне ствари за кућу, он наређивао шта ће се кухати за ручак, а шта за вечеру, он одређивао колико се од чега сме потрошити. Он бирао дане кад се сме чистити кућа и прати хаљине, старао се о кувању сапуна, о сушењу меса. Никада је, чак, није запитао: шта мисли о овоме или о ономе?... Она није смела нити требала ништа да мисли. Ни новаца није смела имати код себе. Он јој одабере платно од кога ће да скроји димије или јечерму, он га и плати. Само по три, по четири гроша бацио би јој понекад, кад пође у цркву или за непредвиђене ситнице. Касније, ако је запитао, морала му испричати зашто је и то потрошила..." И онда, уз тих неколико главних и детаљно разрађених личности осећа се у покрету цео тај ситан и живи свет у чијој се средини дешава сав догађај. Касабалијски трговци из чаршије, подељени у два табора, један већи уз газда Миха, други мањи уз попа, који се међусобно инате и претерују, али се сви ипак воле и поштују, живе са свима својим сићушним интересима и сплеткама. Ту су и њихове жене, које живе од могућности да причају и са огромним претеривањима препричавају локалне интриге, и за које то задовољство значи све интелекЈуално уживање и сву душевну насладу. Сав тај свет врви пред очима у своме јадном егоизму, који му ипак не може да угуши једну дубоку и душевну самилост: