Prosvetni glasnik

Књижевни Преглед

743

„...Било их је у комшилуку који нису хтели запевати, нити дозвољавали деци да запевају... Кад је жалост у чијој кући, грехота је повећавати је песмама са стране. Грехота помишљати како наоколо живе безбрижници, весели људи..." Причање се живо развија у*сценама пуним покрета, и у томе погледу ретко које приповедачко дело наше књижевности може да покаж^ више драмских ситуација од ове занимљиве повести. Ћоровић је имао урођени смисао за драмски покрет, и ако није имао особита успеха у драми, најмање је због тога што му је оскудевала моћ да комбинује акцију. За драму, где способности описивања не значе много, и где је потребно имати велику психолошку снагу да се сукоби између људских хотења верно животу спроведу, Ћоровић није био довољно интуитивни стваралац. Па ипак, његове драме су све пуне покрета, занимљиво комбиноване и сценски пријатне. Та Ћоровићева способност да направи живу сцену у овом роману много вреди. Она чини.да читалац прати развој догађаја са највећим интересом, и све јачим уживањем. Има места која ће остати као узор занимљивог и живог причања. Таква је ; на пример, сцена између лукавог Станише и обесног газда Миха, кад Станиша треба да примени своје „дипломатске" способности да би обрлатио газду, попова непријатеља, да пристане да се попов син запопи у касаби. У операцији са „рибом пастрмом", на коју је газда био „лаком као калуђер какав", има здравог комичног смисла као у старинским комедијама. Не мање интересантна и жива је и сцена кад Митар, у поноћи, у Сарајеву, буди мрзовољна и дурновита хотелиера, који затвара кафану и леже спавати кад и кокоши: „...Митар зазвони опет. — Видиш — прошушкета Васиљ победнички — никога нема. Митар ^се наљути... Окани се и лупања и звонцета... Нагло отвори врата од собе, рашири се на прагу и дрекну из свег грла попут телала: — Хеееј, има ли ико жив у овој кући ?... Настаде чудно комешање и узбуна. Шкрипе постеље, клепећу столице, звекћу чираци... Неко као да падну, неко застења... Врата почеше цијукати и отварати се... Иза канате, и зачуђено и поплашено, почеше извиривати многе чупаве главе... Понеки гости, необучени, истрчали па стоје у ходнику... Узбуђени, сањиви, блену, питају се: шта је ?... Где је ватра?... Камо лопови?... Јави се и хотелијер... Држи свећу у десној руци, а у левој носи ногу од столице. Иде полако и опрезно... Пажљиво гледа: неће ли га ко из мрака напасти или ударити чим. — А који оно поганов лаје? — подмукло зарежа, обилазећи са свећом и разгледајући госге. — Ја сам — осорно одговори Митар, и изазивачки се испрси на вратима. — Звоним три пута, а нико да се јави. — У мене се, у ово доба, не смије звонити — поче хотелијер оштро. — Кад ја спавам, тад се не звони, магарче један!