Prosvetni glasnik

Б е л е ш к е

759

је увек било главна и готово несавладива сметња приватне инициативе, а то је немарност оних који су неписмени. „У часовима одмора, после обичних војничких вежбања, могли би се у војним становима држати течајеви за неписмене, евентуално са извесним додатком општег просвећивања. Као учитељске снаге употребили би се нарочити војно-цивилни чиновници, подређени војној команди. Г. Министру Војном требало би за то одобрити нарочите кредите. „На тај начин не само да би се релативно брзо сузбила неписменост, и тиме постигла основа за даљи просветни рад у нашем народу, него би и сама војска тиме постала у још већој мери једном установом за утврђивање народне свести и народног јединства: књижевни језик прибллижио би средишним деловима народа оне периферне делове који из говора знају само некњижевне диалекте, а згодна настава још би јаче везивала све делове народа уједно. ' „Неке угледне државе служе се војском за народно-просветилачке циљеве у великој мери, да наведемо само Енглеску с њеним доминијама и Чехословачку. И код нас је војна управа сама својом инициативом већ прошле године наредила да се по војним јединицама отпочне у зимским течајевима са обуком неписмених војника, при чему је за учитеље одређен хонорар према успеху (В. н. пр. Наредбу Инспектора Пешадије ИПБр. 834 од 8 августа 1920). Потписани мисле да је ова припремна мера за сва!ку похвалу, али да није довољна, и наглашују да би сваки војник морао за време војне службе научити да чита и да пише као што мора да учи чисто војничке вежбе. „Потписане просветне организације, а сигурно и друге, врло ће радо стајати на услузи војним властима у свему што би се од њих затражило за тај посао. „Стога оне остају у нади да ћете се око тога заузети да се што пре изнесе пред Скупштину законски предлог у горе споменутом смислу, тим више што се и онако спрема пројекат новог закона о устројству војске." Васиитша улога кинемашографа. — Ми смо на овом месту више пута писали о добром дејству које би кинематограф могао да има на васпитање омладине кад би био искоришћен у том правцу, и о разорном утицају који он, такав какав је данас, врши на младе духове. Наш сарадник, познати књижевник Г. Марко Цар, у чланку „Нови васпитач" који је изашао у београдском листу „Политици" од 11 децембра ове 1 године, расправља о рђавим странама кинематографа као васпитача; из тога врло занимљивога чланка, ми вадимо следеће одломке: Поступним усавршавањем својих дидактичких квалитета, кинематограф је, између осталог, постао нека врста университета за неписмене људе и недораслу децу — нарочито за ову последњу. Наша модерна настава, којој је главна брига да децу штеди од сувишног напрезања, изгубила је добар део своје негдашње васпитне моћи; но, и кад би та моћ већа била, она би морала да устукне пред немом поуком кинематографа. И, у истини, какву вредност за образовање будућих грађана може да има, рецимо, извесна басна Езопова или Доситејева, која би хтела да детету покаже како је сиромаштво пожељније од богаства, скромност лепша од безочности, и како исправни људи, у борби за живот, пролазе најбоље? Какву вредност може да има то апстрактно „нараво-