Prosvetni glasnik

66

Просветни Гласник

фантазије, више снаге но деликатности, дух каткада мало груб и неукусан Молиеров отац био је имућан тапетар, и толико угледан у своме сталежу да је постао наследним дворским тапетаром и собаром; отуда је и његов син доцније носио кроз цео живот назив „собара Њ. В. Краља". У наше демократско доба, ми гледамо, с једним ироничним, и скоро сажаљивим осмејком, на то чудно удружење једног од најславнијих имена човечанства и једне тако скромне титуле; али у то време привилегија и монархистичкога жара, кад се личност краљева окружавала правим обожавањем, и кад се толико тражила прилика да му се приђе ближе, та титула, чији су притежаваоци имали за дужност да намештају краљеву постељу, уливала је велики престиж. Сетимо се само како су ондашњи племићи сматрали за једну од највећих части да присуствују, јутром и вечером, облачењу и свлачењу Луја XIV. Млади Молиер је провео своје прво детињство у дућану свога оца, у једном од најживописнијих и најбучнијих париских квартова, пуном крчми и дућана, и шатри пред којима су лакрдијаши изводили своје представе, мамећи публику унутра. Место је било згодно за васпитање једног будућег комичног песника: још ту је, вероватно, Молиера почела хватати она грозница за позориштем од које га целога века ништа неће моћи излечити; и ту је он познао популарне нарави и онај популарни језик који ће доцније дати толико енергије и боје његову стилу. Желећи да му да солидно образовање, отац га је послао у најславнији и најотменији париски колеж тога доба, и ту је Молиер проучио из близа древне узоре — Аристофана и Менандра, Плаута и Теренција, — којима се доцније толико надахњивао у својим комедијама. Он је довршио своје школовање положивши правне испите у Орлеану, али, ваља признати, у то доба, то је била формалност, питање новца пре него ли резултат озбиљног рада, јер, као што каже један хроничар из тог времена: за новац У Орлеану је добијао диплому и магарац. На запрепашћење свога прозаичнога и разумнога оца, Молиер није хтео после тога да постане ни адвокат, нити бар тапетар: демон позоришта почео је да бесни у њему, и он се није смирио све док с неколико својих пријатеља није основао своју глумачку трупу, коју је крстио Славним Погоришшем.. Од тада, он више неће оставити позорницу док смрт не буде дошла да га с ње отргне. На жалост, Славно Позоришше било је славно само по своме имену, и после две године злопаћења, како .... Ехсер1:е 1ез ехетр{5 с!е рауег, 1^ез рагеп{з с!е 1а 1гоире е!: цие1цие ћа^еИег, >Ји1 атта! ујуап!: п'еп1ха сЈапз по{ге ћа11е '),

').... Изузев неплатежника, Рођака чланова трупе и понеког лађара, Никакво живо живинче није ушло у нашу дворану.