Prosvetni glasnik

Молиеров Живот

67

оно је било приморано да банкротира, и његов шеф, Молиер, био је стрпан у затвор због неког малог дуга. Битка је, дакле, била безнадежно изгубљена, и, чим се ослободио затвора, како није хтео да се одрекне позоришта, Молиер је окренуо леђа незахвалној престоници. Славно ПозоришШе је увило своја кукавна платна, потрпало у два-три сандука свој варак и своје златне прње које још нису биле заложене, натоварило их, заједно с глумицама, на једна кола и кренуло се на пут за Југ, за ту земљу доброг расположења и лаког смеха, чије је поднебље милостиво за бескућнике. Мала трупа од десет чланова провешће пуних дванаест година у непрекидним лутањима, по свима путевима и по сваком времену, и познаће сваковрсну злу срећу, можда и беду и глад. Једног дана, глумци би се, у својој одисеји, зауставили у каквој бедној паланци, умртвљеној у тешкој провинцијској чамотињи, коју би њихов долазак протресао и пробудио. Грађани и мали племићи облетали би неспретно, с мадригалима на уснама, и са стародревном елеганцијом, око младих глумица; у општинској дворани, удешеној за представу, после какве веселе лакрдије по талијанском узору у којој се опробава млади геније Молиеров, одјекнули би звучни александринци великога Корнеја или малог Мањона. Затим, кад би се радозналост тих честитих паланчана исцрпла, трупа би спаковала своје мршаве пртљаге и наставила да обија друмове, куцајући и на врата замака, заустављајући се чак и по селима; у том случају, позорница би била какав простран амбар, осветљен фењерима, улазак би се плаћао „у натури", и тираде би биле пресецане с времена на време њакањем магараца или риком говеда. Најзад, после дванаест година борбе, једне животворне и веселе борбе, Молиер се вратио у Париз, формиран искуством, упознавши добро све врсте људске животиње, господар себе и свога генија, зрео за узор-дела. Од првог тренутка, он је ту играо пред Лујем XIV, коме се допао, и који му је допустио да остане у Паризу и дао му чак и дворану за представе; и од тада, цео његов живот ће проћи у раду и у новим борбама. Његов рад је запрепашћујући: као писца, као управника позоришта, као глумца, као организатора дворских свечаности. Остављајући сасвим на страну његова дела — тридесет дела написаних за четрнаест година, — о којима вам је, пре два дана, опширно говорено с овога места, и с ауторизованије стране, ја вас молим за допуштење да вам кажем две речи о осталим гранама његове активности. Као шефа трупе, његови глумци су га обожавали, што је можда највећи успех који је икад постигао један управник позоришта. Какав је он био на свом редитељском послу, показује нам његова мала комедија Версајска Имаровизација, где представља себе како ради са својим друговима спремајући једну представу коју треба да да у Версају, и баш та проба с упадима и примедбама Молиеровим предмет је комада. Ми 1*