Prosvetni glasnik

Бергсонова Филозофија

97

лошком проблему једну конфузију и једну пометену неодређеност од које пати, по признању самих „естетичара", модерна естетика. Оно што је „естетично" шире је од оног што је „уметничко", и, што је исто тако важно, оно што је „естетично" пасивни је проблем, тј. проблем пасивног држања субјекта према естетичном објекту, а оно што је „уметничко" активни је проблем, тј. проблем активне креације духа. Оним што је „естетично" бави се естетика која може бити психолошка дисциплина: њено питање је питање о особеном психолошком држању субјекта у особеном емоционалном стању; естетичном држању према естетичним импресијама. Оним што је уметничко бави се Филозофија Уметности: њено гштање је питање о особеној врсти стварања, тј. активитета људског духа у уметничком стварању. И чим се као смисао и смер уметничке креације прогласи продукција „естетичног", врши се једно некритично померање програма, методолошки, и врши се једна насилна конструкција која је хипотетична. Јер, онда је и природа уметник креатор (природно лепо)^онда су и многе психичке и социалне акције и односи уметнички креатори, и онда се врло брзо иде низ стрму раван која води директно у једно естетично гледиште на свет које може бити и врло занимљиво и врло величанствено — али које више није ни наука ни филозофија о уметности. Какви су узајамни односи уметничке креације и естетичног проблема уживања у лепоме — то може бити део Филозофије Уметности, али је то на првом месту већ проблем метафизике. Филозофија Уметности има. свој проблем, проблем „уметничког" (сЈаз КипзИетсће), који није проблем психологије и није проблем психолошке естетике. Оставивши естетици њено поље испитивања и бригу да разради теорију о специалним естетичним емоцијама и естетичним импресијама идући упоредо са развитком психологије, Филозофија Уметности има да буде једна критична и методолошка дисциплина филозофије чији су најважнији извори: искуства уметника при њиховом стварању и резултати Теорије Уметности. Филозофија Уметности је даље филозофска дисциплина чији су методи они исти који и методи Теорије Сазнања, јер је и задатак Филозофије Уметности „еминентно филозофски" као задатак теорије сазнања; проблем уметности је за филозофију проблем специфично уметничког актквитета, и као такав је еминентно филозофски проблем. Ван тога и друго питање је, што уметност може бити делимично и проблем естетике у даљем смислу као део проблема естетичког уживања, и проблем социологије чао проблем уметности у колико је ова социални фактор, и проблем ис! ->рије као проблем историјског развоја уметности, и др. А питање о везивању свих ових нарочитих аспеката уметности, схваћено са једног нарочитог гледишта, било би питање једног консеквентно спроведеног гледишта на свет, једне метафизике. (Свршиће се) ВЛАДИМИР ВУЈИЋ

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК, I књ., 2. св., 1922.

7