Prosvetni glasnik

Просиетни Гласник

ЈОСИП ЈУРАј ШТРОСМАЈЕР — ПОВОДОМ ГОДИШЊПЦЕ ВЕГОВЕ СМРТИ Неколико деценија, целе друге половине прошлога века, био је сав културни живот хрватског дела нашег народа оличен у великом, необично обимном и узвишеном раду бискупа Штросмајера, најлепше појаве међу Хрватима, човека који је био највећи поборник за јединство јужних Словена, и који је створио темељ њиховом културном уједињењу. Са солидним знањем које је стекао у Пешти, затим већ као доктор филозофије усавршавајући се у Бечу, са утанчаним уметничким укусом, васпитаним у Риму, Паризу и Немачкој, изразити представник националних идеја свога доба, — он је с правом заузео најистакнутију улогу и у политичком и културном животу Хрватске, и силном и истрајном енергијом он је доследно, у пркос многих препрека, спровео свој велики план рада, план чију је основу имао већ пре него што би изабран за бискупа у Ђакову (1850). За време свог бављења у Пешти, тридесетих година прошлог века, Штросмајер је припадао кругу познатих млађих људи — Илира, идејних ученика Јана Колара и Људевита Штура, великих панслависта. У то доба се у Штросмајера кристалисало његово национално осећање, и он га никад није мењао. То је схватање панславистичко о четири •велике словенске нације — руској, пољској, чешкој и илирској (југословенској); и када је бујни илирски покрет угушен у Аустрији Баховим системом, Штросмајер није напуштао заставу, да би ускоро око ње поново окупио борце за народно и културно јединство, и то сад под именом југословенским. То је остало узвишени смер његова живота: стварање једне књижевности, једне културе и једне нације на словенском југу. Тај високи идеал даје јединства његовом широком и плодном раду на разним странама, у цркви, у политици, на културном напретку. Као бискуп у Ђакову, он је увек истицао „јединство вере", и да вера не сме бити сметња јединству Срба и Хрвата, који су у ствари једно, и да су Константин и Методије били наши заједнички апостоли и просветитељи. И интересантно је да су њега и православни у Славонији дочекивали са истим поверењем и поштовањем као и католици. Он је радио у Риму на обнављању словенске литургије; узимао је у своју заштиту католике Фрањевце из Босне (пре аустријске окупације), а као бискуп ђаковачки био је и католички викар за Србију (од 1851), — тиме се већ осећао, у ствари, представником Југословенства. У Србији био је седам пута, и јако је волео, — а то је нарочито јачало личним везама, нарочито са Митрополитом Михаилом и другим државницима који су тада радили на политичком ослобођењу и уједињењу свих јужних Словена.