Prosvetni glasnik

Јосип Јурај Штросмајер

У политици такође отворено је заступао интересе народне, нарочито борећи се против маџаризације. Када је срушен апсолутизам (1860), ©н је отишао у бечки парламент као представник Славоније. Ту је тражио административно одвајање Далмације од немачке Аустрије, и њено ирисаједињење Хрватској, и отпочео је, уз помоћ својих пријатеља, борбу за федерализам у Аустро-Угарској на основу принципа националности, борбу коју није никада напуштао, вођену у главном против маџарсконемачког дуализма. Тражио је равноправност нашег језика у администрацији, наставу у народном духу, и потпуну унутрашњу независност и политичку индивидуалност области јужнословенске. У то време постао је жупаном Вировитичке жупаније, а као вођа народне странке у Хрватском Сабору (1861), он је окупио око себе најчеститије и најискреније борце за велику идеју. Често и тешко сумњичен у Бечу због своје отворене акције на политичком и културном еманциповању Хрвата, он ипак није скретао са свога јасно обележеног пута, ослањајући се на свој јаки карактер и свој велики углед, нарочито у Риму. Међутим, сав овај велики рад био је само залеђе и основа једчо« другом, много већем делу — делу културном. Штросмајер је изводио свој велики план доследно, по једној строгој урођеној особини методе и реда, корак по корак, али увек сигурно, и полазећи увек од; идеје народног јединства. „Повјест нас учи, вели он, да књига не може цвасти у народа малена, а ни у народа колико му драго многоброЈна али нарјечјима раздробљена, ако се ова не слију у један књижевни језик", И зато он помаже покрет за увођење Вукова језика и код Хрвата ш Словенаца; помаже Вукова издања народних песама и речникр, издаје дела Казначића и Острожинског, помаже Даничића и доводи га у Загреб при отварању Академије, а пре тога упућује Рачкога на студије прошлости нашег народа, и шаље га у Рим ради истраживања историјских докумената о јужним Словенима. У Србији је имао јаких културно-политичких веза са Орешковићем, Ристићем, Митрополитом Михаилом, са самим Кнезом Михаилом. Словенце је помагао такође, цомагао је Словеначку Матицу и оснивање читаонице у Љубљани, где би изабран за почасног грађанина. Помагао је и младе Бугаре коЈи су се школовали у Загребу, и мислио је да и „Бугари „могу ући" у јужно-словенску заједницу. Полазећи од свога схватања национализма, Штросмајер је сматрао да је неопходно створити један здрав и снажан центар југословенске^ културе, а за ту улогу, шездесетих година, Загреб је имао врло мног . 0 услова, Загреб у коме је са толико искрености примљен и Вуков жевни језик, и у коме је пре тога бујао плодни романтичарски Илг_,р ски Покрет. Давно још имао је Штросмајер идеју да ствбри средипг/е словенске науке ту, у једној академији, и на томе почео је радити г.арочито по свом повратку из Рима; алц тек 1867 године могла је бити, оспована