Prosvetni glasnik

Проучавање Старе Српске Књижевности

211

Према том, није готово потребно истицати да Даничићева издања Доментијанова и Теодосијева живота Св. Саве данас више не могу да задовоље, кад знамо да се за основни текст сад може наћи бољих рукописа, и кад је вариантни материал толико занимљив и важан, да уноси не само исправака и допуна у текст, него и стварних, унутрашњих измена, а да тог материала код њега нема. Сублизу је иста ствар и са Даниловим Родословом, чији је најважнији и најстарији рукопис остао неупотребљен. Издања житија мајке Ангелине, деспота Јована и Максима и Стевана Штиљановића, вршена су на начин који није имао ничег заједничког са научном критиком. Чак и издања рађена на основу само по једног сачуваног рукописа, биографије Немањине од Стевана Првовенчаног и Св. Саве, које је издао стари и пажљиви Шафарик, нису слободна од пропуштаја и омашака. Треба сравнити издање дела Првовенчанога од Шафарика и Мартинова и видети исправке Н. Дучића и Г. Љ. Стојановића, па се уверити колико још и ту има да се поправи. А то су, поред биографије Деспота Стевана од Константина Костеничког, најважнија дела наше старе књижевности, и дела важна у сваком погледу. Ни њих, дакле, немамо у потпуно задовољавајућем облику, и код њих се још са текстуалне не може потпуно прећи на унутрашњу критику. Занимљива грана наше старе књижевности јесу и многобројне службе Србима свецима и пренос њихових моштију (важне {гапзШшпез), од чега је познато и објављено по нешто и делимично, али никако са пуном употребом рукописа и са доследним системом. Исто тако нису исцрпени наши пролози ради биографија и бележака о српским и словенским светитељима, нити је узиман у обзир скраћени синаксарски део тих података, и ако ту има, пре свега, лепа градива, и ма да је то, без сумње, апсолутна дужност људи који хоће да познају потпуно стварање и рад наше књижевности и да стварно и из близа виде и одреде утицај не само грчке црквене културе, него и извесних покрајина и извесних елемената. После, ни Г. Јагић, ни Новаковић, главни издавачи наших апокрифа, нису ишли за тим да даду потпун преглед тог стварања и да систематском збирком одвоје и среде најважнији материал, као што су чииили Тихонравов и Франко, него су објављивали ствари до којих су дошли налазом и које су се њима чиниле од значаја. О стеми рукописа при том послу једва је било говора; о библиографском материалу, који би упућивао на могућност исцрпних прегледа и студија и који је за онда био доста добар, данас готово не вреди говорити, кад се нагласи да је он изношен пре 40—50 година. Ми још немамо не само критичког зборника апокрифа, него никаква зборника у опште, и ми још не знамо шта све од те врсте књижевности постоји у нас, од ког века су поједине ствари и у колико је рукописа која ствар раширена. А писати без таквих података и расправљати о питањима која се без њих не могу ни зами14 *