Prosvetni glasnik

212

Просветни Гласник

слити (на пример, о општем утицају апокрифа; о њиховој популарности) не само да је опасно и немогуће, него и недозвољено у правом значају научног рада. Исти је случај, у главном, и са нашим старим причама и романима, од којих нема ни једног чије издање не би требало приредити поново, макар што стара потичу од Даничића и Новаковића. И то, ако не ни ради чега другог, оно већ с тога што се од онда јавило толико нових рукописа с тим стварима и што се за многе од њих помоћу нађених изворника да установити првобитни или основнији текст. Наши номоканони (крмчије) и требници нису проучени у систематском низу, и то је штета не само ради књижевно-историјских испитивања, која би ту, узгред речено, дала необичних резултата (уверивши се по материалу који сам прошао), него и ради етнографских елемената необично честих у њима. Познат је сарајевски номоканон са споменом вукодлака у XIV веку; у крушедолским и реметским требницима има толико спомена о чарањима са Циганима, о празноверицама, о побратимству; у завалском о бајању са гатањем, и т. д.; и ма колико у свакоме делу било. преписа и традиције, нађе се често и самосталних нота и напомена, вредних и значајних, и свакако достојних да се извиде и нагласе. На хронографској књижевности се урадило највише, нарочито ради интереса који су за ту ствар имали историчари. Они су код нас летописе и родослове и налазили и издавали највећим делом. Па и поред тога, ми још немамо правог критичког прегледа тих ствари (Стојановићев покушај свода те врсте пада у 1883, и био је принципски напуштен од издавача самог већ 1891, а сад је већ и загушен новим материалом), нити има изгледа да ћемо га скоро добити. Од великих византијских .хронографа у српском преводу има их још увек неиздатих (Зонара, Манас), а код издатих најлепши рукописи остадоше неупотребљени (код Хамартола). Без икаквог прегледа су оригиналне молитве; не мање и громници, луници, астрономске упуте и друга врста те литературе; најзад, чарања словима, фигурама, речима; — све то што је требало бити предмет специалног интереса. Ми немамо прегледа, у опште, о практичној врсти старе књижевности, о њеној обимности, о њеном значају и о њеном утицају на народ. Ми, у опште, не смемо давати суда о менталитету народног веровања и о стварању његових судова, док не проучимо сав онај утицај који је дугим низом столећа могла да врши на њ црква и њена књижевност, и људи црквеног образовања. Доста је при том упозорити само на силни утицај лекаруша, које су се читале, преписивале, а упуте им се понекад и слушале, бар судећи по утицају по Босни и Херцеговини. Најбољи пример је за то оно опсежно веровање о магијском утицају Соломонова слова или Богородичина Кола. Коликог је значаја веровање да молитве изгоне зле бесове и да њихово лечење непо-