Prosvetni glasnik

234

Просветни Гласник

дело на награду. Није нам била .позната ни критика у „Матици" за год. 1869, — али о овој касније. Старији од нас знали су их заиста, али се мислило да о том није вредно ни говорити, те тако оне онда и нису допрле до нас. Сваки звук, дакле, који би ту хармонију у мишљењу и чуствовању реметио, сматрао се као бласфеман. Касније су студије на университету и први практични рад потиснули Максима Црно/еви-ка у позадину, ако и нису могли утрти оне јаке утиске који су остајали, ако и удаљенији, али стални иратиоци животни. Међутим, када сам дошао у Београд, ту сам наишао на култ, право да речем, Лазиних стихова. Стевану Сремцу он је био већ у традицији, али и млађи људи као Павле Маринковић, Слободан Јовановић и чигава редакција Реда, имали су „слабост" за Лазине стихове. После предавања Љубомира Недића и његове прве књиге настао је обрт у већине оних, тада младих људи; не велим да је ту времена веза била увек и узрочна веза. У то је доба био и Змај у Београду. Свакидашње састајање с њим оживело |е успомене на старе дане и сгаре кругове. Змај је много причао о себи, о Ђури Јакшићу, о Лази Костићу; тако су ми њихов рад и њихове личности дошли ближи и јаснији. Под утицајем разговора о њима, лаћао сам се и њихових књига, а за то су ми давале тада повода и друге прилике. Међутим сам се у то доба често у Београду и у Новом Саду састајао и с Лазом Костићем. У дугим шетњама с њим највише сам навртао разговор на њ и његов рад. Врло смо много говорили о Максиму; без сумње ће бити понешто од тога и у мојим белешкама, али ја иемам времена да то сада истражујем, и ограничавам се само на оно што ми је у глави. Када добијемо штампану велику биографију Лазе Костића од др. Милана Савића, која је потекла из дугогодишњих непосредних веза и многих докумената првога реда, свакојако ћемо тада бацити дубље погледе у еволуцију песникова рада. Без сумље ћемо тада видети и у појединостима што за сада само у опште знамо. Али неке појединости покушаћу да и овде прикажем. % Говорило се много о утицају Шекспира на трагедије Лазе Костића, а нарочито на Максима. И он га је признавао, а није га ни могао порицати. Јамб, спољашњи распоред драме, размена озбиљних и комичних сцена, или бар уплетање комичних у озбиљне, и т. д., несумњиво су из Шекспира. Али утицај је и много јачи. Он иде и до наследовања појединих лица, до реминисценција на поједине сцене, па и до несвеснога позаимања читавога драмског склопа. Велим несвеснога, јер сам говорио о томе и с Лазом Костићем, и он ми није хтео то признати. Одговарао је обично: „Може бити, може бити!", и није се на том хтео дуже задржавати, и ако је иначе радо слушао објашњења појединих места у његовим делима.