Prosvetni glasnik

236 Просветни Гласник

К'о твој провидљив, узан, крт, к'о твој! Поношљивце да кивно гониш те, Што срце своје носе рукама, А срце њи с' неруке односи! Пренаглити се, закаснити се. Је л' то зар међа свету гријотном? Ти једна 1 ) само да је прећи смеш, Пренаглити ил' закаснити се. Што преко међе те нас односиш У онај свет чистоте вечите? јер де је чишће, нег де нема иишт', Де не куца ни касни час, ни рок, Кроз вечну ноћ, ил' зар кроз вечни дан? Задоцнити се, преитрити се, Погодити ил' премашити час, Зар један час да може премашен У недомашај сав да вргне век? Из успомене избрисати га, Из успомене у којој је тек Животом пост'о живот, веком век? На очи глед у другог претопљен, Живота тога сваки спомен, траг ? Ох, је ли Бог то? је ли Бог ил' враг, Је л' тол'ко јак ил' страшан толико Да мож' учинит' оно незбилим Толиком збиљом што се збивало? Сам свој учинит' нествореним створ, Да поправи створења погрешку? Ал', вечниче, задоцнио си се, Зар, свезналицо, да те ^чим ја? Ил' ове љуске ( луип кажпчас о земљу) сипут" 2 ) чемерне, Да каже теби, шта ће рећи то: Задоцнити се, преитрити се?! 3 ) Треба ли јачега доказа да је срж сржи Максимове хамлетовска? Пошто је овај рад ограничен само на рекапитулацију једнога размишљања, то се не мислим упуштати у даља поређења Хамлеша и Максима Црнојевића. Још ми је једна ствар пала на памет. При писању Максима Црнојевића биће да је на Лазу Костића утицала од Шекспирових драма осим Хамлета и прва Шекспирова трагедија Ромео и Јулија. Иронија Радоја Црногорца чини ми се да је позајмљена од Меркуција, а сцена између Дужда и сина му Ђорђа на крају прве радње Максима опомиње јако на сцену између Капулета и Тибалта при крају прве радње ') Један. 2 ) Т. ј. сппање ове чемерне љуске (пешчанога кажичаса, сата). 3 ) Штампано потпуно онако како је у првом издању Максима Црнојевпћа (Нови Сад, 1866).