Prosvetni glasnik

250

Просветни Гласник

злопате без доброг штива. Како по нашим читанкама има једва по десетак народних песама у свакој, а деца треба да прочитају скоро толико од сваке врсте и из сваког круга, тешкоћа је била велика. Још у Београду и у већим варошима помагало се како се могло: примерци су се налазили или по школским библиотекама, или су их деца сама доносила кад их учитељ није имао; али по мањим местима, где је књига реткост, тешкоћа је била огромна, и празнине у лектири биле су неизбежне. Књига која покушава да све те празнине попуни, доиста је заслужила наше признање. У уводу, Г. Јовановић даје, на начин доступан и ширим масам#, потребне информације о народном песништву у опште, а потом излаже детаљније све познате резултате научног испитивања српске народне поезије. Тај увод, урађен савесно и исцрпно, може потпуно служити као уџбеник о нашем народном песништву. Док је за писање увода било потребно научно познавање материала, дотле је за други, главнији део књиге, за избор песама, било потребно, поред научног познавања, и §стетички укус и педагошки такт. Писати антологију тешка је ствар; писати антологију за школу два пута је теже. Од више хиљада песама, изабрати једва стотину, а те да буду доиста најлепше: како се често може да превари, како се често може бити неправичан судија, како се често мора да изостави оно што је врло добро ради једног неуспелог обрта, а да му се претпостави нешто што је исто тако, или чак за један степен мање добро, али зато што ту нема тог неуспелог обрта! Духовити француски критичар Емил Фаге имао је потпуно право кад је антологије назвао „гнусним књигама". А тек шта ваља рећи о антологијама намењеним школској омладини! Ту се често оно што је лепо, оно што је можда најлепше, жртвује ономе што је дидактично, што је вредно подражавања, или бар ономе што не побуђује нежељене мисли. Ту се изванредна песма Омер и Мерима или Љубавни расшанак жртвују сасвим примитивној Песми од коледе или оној „обичајној": „Кад просе с вучином", али које се у овакво издање морају унети, јер су најбоље у својој врсти. И баш зато што су ове и овакве песме унете у ову антологију, она одговара потпуно својој намени, даје читаоцу потпуну слику свеколиког народног стварања песничког. Мала Антологија народне лирике српске коју је сасгавио Г. Душан Богосављевић, и ако је урађена по строгом, готово европском естетичком мерилу, није згодна за наставу: сувише је скучена, сувише је строга. Г. Јовановић, пак, познавајући тачно школске прилике, нашао је потребне сразмере, и спровео их кроз целу књигу. Требало је, дакле, дати понешто од свачега, и то увек најбоље, и то је скоро увек дато. Најчувеније песме наше, и лирске и епске, оне које смо сретали по својим читанкама од првог разреда основне школе,