Prosvetni glasnik

ГРЧКА КУЛТУРА — сан једног зимоког југра —

Десио се ту скоро један обичан, но, у мојим очима, врло симптоматичан случај. Један научни завод на страни замолио је једног нашег просветног радника да му пронађе једног младог археолога који би вољан био да за извесно време ступи у службу француске Есо1е 6.' Агсћео1о§1е у Атини. Изгледа да се ту радило не само о познавању српског и ваљда још неког балканског језика, него и о практичној примени извесних научних метода и успостављању неких заједничких принципа при истраживању класичних старина на Балкану. Како већ било, просветни радник о ком је реч учинио је све што је могао да инострани завод задовољи, али му поред све муке не пође за руком да пронађе младог стручњака који би готов био да отиде и свој научни и позивски рад настави у Минервином граду. Зашто? Мени то ни данас није јасно. Не верујем, међутим, да је овде какву улогу играо економски моменат, јер је награда млацом ерудиту требала да буде у француској валути, а стан обезбеђен у самом заводу. Треба дакле закључити да наши млади археолози — а има их неколико са одличном спремом — немају баш никаквих идеалних потреба, кад су они, покрај свију бедних чиновничких прилика у овој земљи, пропустили тако једну лепу прилику да извесно време проживе у знаку лепоте, да на домаку Акропоља просањају дивни сан јелинског узлета, и освеже успомену Феникса, тог баснословног тичета које је умирало да би се поново рађало и тако вечито живело. Ја сам међутим, полазећи са овог непронађеног археолога, а по већ познатом закону асоциације, ових дана провео неколико тренутака у контемплацији античке лепоте, а то значи лепоте која не пролази и која је вечито млада. Причају за песника Хајнеа како је, сатрвен болешћу и готово обневидео, волео да клонулом руком милује извесна дела античке скулптуре, уживајући у њиховој пластици и посматрајући их кроз призму одушевљеног памћења. просвбтни глаоник, i књ., 3. и 4. св„ 1922. 9