Prosvetni glasnik

132

Просветни Гласник

песнике који, авај! нити су Епикури, нити су Аристофани, нити су Анакреонти!" Ја, жалибоже, не умем ни да тако лепо наричем, јер моје прозне елегије — по суду критичара — више су иалик на реторику него на лирику. И онда ми друго не остаје но да ћутке продужим свој саи једног зимског јушра, и да у мислима шврљам од Партенона, најлепшег споменика што га људи икад сазидаше, до Милске Венере, тог чуда пластичке савршености, која нас својом лепотом чисто буни; од Илијаде, те силне и величанствене реке насељене снежним лабудима, до Платонових Диалога, најлелше прозе на свету; од Јелене, најлепше жене, до Термопила, најлепше битке. Шврљајући фантазијом око гроба Хермесовог сина, великог Пана, ја сам у извесном тренутку имао једну, да је тако назовем, археолошку визију. Људи неки са Севера сашли у Минервину варош, попели се на Акропољ и стали да разгрћу једно парче ледине у близини Темистоклова зида. За мало па из разгрнуте земље извукоше једног мраморног Херкула који савлађује морског Тритона, а одмах затим једну групу извајаних фигура које као да представљаху сплет митских наказа са човечјим главама и змијским реповима. Северњаци хтедоше да полуде од радости. Но као да се тим људима, од свих тих старинарских налаза, највише свиде један огроман мермерни лав, право чудо — рекоше од уметничке лепоте. Они сложно утврдише како те вајарске работе, по својој изради, треба да су махом из седмог столећа пре Христова рођења. Ја сам, како рекох, сав тај призор гледао у мислима. Док сам пред собом стварао слику откопаних мермера, мени је иарочито пред умним очима лебдео онај камени лав. Ја сам га замишљао младог и жустрог, са мрким погледом и плавом накострешеном гривом. То мора да је зацело био онај Немејски лав, онај ужасни крвопија о ком прича старо грчко предање. Међутим, док сам ту археолошку визију по глави претурао, меии је стално пред очима, у беличастом призраку зимског јутра, лебдео дивни санак из Фидијиног, Перикловог и Аспазијиног доба, онај чаровни санак о лепоти, слави, младости и љубави, који је за увек ишчезао испред наших самртних очију. И ја осетих око себе, у том тренутку, као неку огромну пустош; моје срце стаде да се кочи на помисао да је све то било и битисало и да је велики Пан у истини •— коначно и непоправно — уснуо у крилу громовника Зеуса. Уснули су, на жалост, и последњи носиоци грчког идеала, последњи представници грчке уметности. Али од свију њих, ја опет највише жалим тебе, божанствени Шелије, о песниче девојачког лица, а јуначког узраста,