Prosvetni glasnik

362

Просветни Гласник

у'д у вези с једном речи, с једним гестом, једном радњом, једним сном, најбољи је одговор и обично довољно објашњење дотичне речи, радње, сна. Прве нехотичне помисли су најзначајније, ма како мало значајне изгледале анализованоме, и чак у пркос његовој критици, - неодобравању сопствених или лекаревих мисли и тумачења, — његовом устезању, „отпору". Отпор је чак најпоузданији знак ненормално „потиснутих", несвесних душевних процеса, а то су најдубље, најтајније, најскривеније, и зато непознате и непризнате жеље. Да ли се у свакој погрешци, дакле тако рећи у сваком поремећају аутоматских радњи, мора и може увек тражити неки психолошки смисао? На то је питање немогућно одговорити 1 ). Али та основна мисао психоанализе психолошки је врло оправдана претпоставка. Јер ми радимо неосетно, лако, аутоматски, оно што нам је пријатно, као што нам је мучан напор и најлакше радње која нам се не мили.^Ми заборављамо лако и радо оно што нам је непријатно, као што се лако и радо сећамо оног што нам је пријатно. Кад један човек обећа другом нешто, па то не учини, разлог је у том што му је или непријатан овај коме је обећао, или му је непријатна радња у којој се обећање састоји, или људи и место од којих радња зависи, итд. Један психоаналитичар помиње случај једне веренице којајеу очи самог венчања заборавила напробу венчане хаљине и, пошто се убрзо по венчању развела, њен се заборав може врло лако објаснити' 2 ) Из свега досад реченога закључује психоанализа да у нашој душп има и нама самим скривених, несвесних душевних процеса, који у нама живо делају и ако ми о њима ништа не слутимо. То су наше најтајније жеље, које су иначе, докле год је човек потпуно господар својих нерава, из практичних и моралних обзира обично „потиснуте", и нама самим непознате. Међутим, као што свако из искуства зна, најскривеније жеље се лако појаве кад је човек болестан, или љут, или расејан, или под утицајем алкохола итд. дакле, једном речи, кад више не влада потпуно собом. Највише надвладају скривени нагони у будним сањаријама, и нарочито у сновима када нема свесне контроле (или „цензуре", како вели Фројд). Појмљиво је да ће то бити најлакше случај у нервним, као и у многим душевним болестима, које по својој психолошкој природи често нису друго до сан на јави. Свршиће се Д-р БОРИСЛАВ ЛОРЕНЦ

') Свакојако што ми често у опште лупкамо, цупкамо, добујемо, „жврљамо", шарамо и др., то може бити из чисто физиолошкх узрока, као играње ногама и рукама у опш ге. Али ако „жврљајући" сама рука несвесно напише неко име или нацрта неки лик, то може имати нарочитог психолошког значаја. -) 8. Ргеис!, Уог1е$ип§еп гиг Ет/пћгипјг. /л сНе Рзу8ћоапа1узе, 1920, с. 53.