Prosvetni glasnik

420

Просветни Гласкик

У осталим окрузима писменост је мушких много полаганије напредовала: 1900 1901 1902 1903 1904 1905 1906 1907 1908 округ ваљевски • • 37.24 38.05 37.47 38.45 42.11 41.29 44.01 41.84 47.18 , врањски • • 24.96 18.92 19.53 20.62 22.33 23.77 24.83 24.73 28.13 „ крагујевачки 49.96 49.42 51.63 54.80 52.82 53.70 54.65 61.36 59.07 „ крушевачки • 41.12 38.82 42.88 44.45 45.95 45.73 47.52 49.65 52.17 .. моравски • • 38.12 30.03 35.60 36.22 37.22 44.57 44.92 49.55 50.33 „ нншки • • • 36.45 29.38 28.73 31.86 36.68 39.35 40.18 42.54 44.60 „ пиротски ■ • 35.30 31.12 28.60 27.93 36.54 37.73 41.24 41.31 44.88 „ пожаревачки 43.83 38.03 36.18 40.91 54.51 44.67 47.57 47.67 54.24 , руднички • • 46.27 34.71 42.16 47.27 53.69 53.18 50.33 54.96 53.51 „ смедеревски 51.84 48. 51. 55.87 53. 51.81 55.74 61.74 62.49 , топлички • 23.25 18.20 20.06 21.83 21.45 24.09 27.22 28.48 32.83 „ ужички • • 38.51 32.06 32.11 34.10 37.19 41.45 37.59 38.04 39.98 „ чачански • • ? ? 36.88 39.54 45.31 41.13 46.70 51.30 47.32 Овде спада још и следећа констатација: где је било највише аналфабешизма, шу су, обично, и више харали шрбушни тиф, срдобоља, дифшерија и разни пуериерални процеси („умрле на рађању", како вели „Годишњак"), односно неке од ових болести. Просечна је смртност, за читаву Србију (1900/1908), за абдоминални тиф била, у процентима опште смртности, 3.98; у врло неписменим окрузима топличком и врањском износила је смртност 9.17, односно 9.18. Срдобоља харала је у размери од 2.98, у процентима опште смртности, просечно по Србији за горе наведено раздобље, а у окрузима пиротском и врањском износила је смртност од срдобоље 6.43, односно 6.10. Просечна смртност од дифтерије била је 3.25. У окрузима пиротском и ужичкоме умирали су људи од те болести у размери од 5.13, односно 5.01, а у округу врањском у размери од 4.84, у процентима опште смрти. Од пуерпералних процеса умрло је у Србији, од 100 удатих жена, 6.28. У округу ужичкоме умрло их је 8.08; у округу топличкоме 7.93; у округу врањском 6.60. Као логична последица овога разматрања намеће нам се још једном убеђење да сви наши здравствени закони, па били они прожети најмодернијим духом, па били они и у најпотпунијем опсегу и најсавесније извршивани. не могу ништа да постигну, или могу тек врло мало да постигну, јер су осуђени да се расплину о тврди камен незнања, у којему смо ми још увек, као у некој гробници, укопани. Без најинтенсивнијег рада око дизања културног нивоа нашега народа, а у првоме реду мајки, које ће да играју у препорођају наших племена највиднију улогу, осуђени смо да са свим, па и са најрационалнијим социално-хигиенским мерама, получимо тек деломичне, нипошто задовољавајуће успјехе. Уз лекара, и координирано с њим, треба да,