Prosvetni glasnik

Неписменост у Србији

421

раме уз раме, ступа, као његов нераздељиви друг, у најсавршенијој хармонији, такође и учитељ. Рекао сал! мало пре да би се главни рад у погледу популарисања здравих социално-хигиенских назора морао кретати у правцу васпитања женских. Одгој мајки, у првом реду, те осталог младог женског света у другом, треба да постане кардиналним, примордиалним задатком државе и друштва. И, заиста, кад само мало промислимо на, управо одсудну, улогу женске, а поготово мајке у обитељи, морамо доћи до закључка да је без таковог рада наш труд потпуно некористан. Погледајмо само што се код нас збива по селима, а, дабоме, у великој мери, и по варошима. Жена води бригу о реду у кући, а кућа је, одвећ често, скроз и скроз прљава; жена спрема храну која је, одвећ често, тако нерационално приготовљена, да је стомак тек муком свари и да знатан део храњивих састојака остаје неискоришћен, апстрахирајући од тога што је храна често квалитативно недостатна. Жена, на селу, кроји, често, скроз нехигиенску одјећу. Жена негује болесника — каква је то нега по селима, то знамо сви. Жена одгаје децу, грешећи при томе на свакоме кораку, а читав живот не може да изглади оне бразде које су мајчина реч и пример урезали у души детета и које ће, врло често, дати садржај и правац читавом каснијем животу дотичног људског створа. Жена је, напокон — то спомињем на крају, и ако то није мање важно — 1 прави носилац столетних, кобних предрасуда, с којима се ми са толико мало успеха боримо, јер их побијамо — код мушкараца, а не тамо где им је прави узрок и трајно врело, наиме код женске. Ја сам свестан да је тај рад и огроман и ванредно тежак, али сам свестан такође и тога да је васпитање жене једини пут који може да нас доведе до циља. Да речем, у вези с тиме, и своје мишљење о популарним предавањима, кад сам већ ушао у питање поучавања народа. Држим да би се та популарна предавања морала обдржавати, у прзом реду, по селима и по комшилуцима, над којима смо ми — до душе не у теорији, али зато у пракси — прогласили врло ефикасни бојкот. Требало би одржавати предавања, у првом реду, у оним селима где нико од нас не би радо отишао, јер не би имао ни где да пристојно једе, ни где да пристојно преноћи, једном речи у најзабаченијим селима, у онима која су најудаљенија од удобних комуникационих средстава, поготово пак у таковим селима где још нема школе. Логично је, чини ми се, да би требало најпре отићи тамо где је највећа потреба, тамо где се највише греши проти хигиени. Предавања по варошима требало би одржавати не у центруму вароши, пред блазираном градском публиком која посећује предавања или из досаде, или из конвенционалних разлога, или из морбозне љубопитности, и којој се могу, и без предавања, уцепљивати здраве идеје путем новина, брошира, летака, кинематографа итд., већ би требало употребља-