Prosvetni glasnik

142

Просветни Гласник

ство да је руска омладина сачувала свети огањ одушевљења за Отаџбину и за све што је добро и племенито. И добар хумор не оставља ову децу. Ученици издају и илустрован лист „Наука и Живот". Кадет отвара врата у мраку, удара челом о довратак, и читав сноп светлаца, као електрична звезда, лети му из главе; доле, испод слике, пише: „Најпростији начин да се дође до електричног осветљења". Друга слика: „Жеђ за знањем." Лектор (по злу чувени Ножин) држи предавање; на клупама око стола седе кадети који су толико занесени да су сви поспали, а у дну слике стоји: „Кадети су с одушевљењем похађали предавања чувеног лектора који им је откривао тајне талмуда и паклена лукавства борбеног јудаизма," ит.д. Поред седам разреда са 11 одељења, Донски Корпус има и три основна разреда који одговарају нашој основној школи. Ученика има 335, и то: чиновничке и официрске деце 220, занатлиске 2 и сељачке 78 (и међу оном децом, која се убрајају у официрску, има доста сељачке); по народности има 313 Руса, 20 Калмука и 2 Србина; у школи раде 19 наставника (15 су редовни), 15 официра васпитача који стоје под управом тројице командира, и два инструктора ручног рада. Државна Комисија троши на Донски Корпус 191.778 дин. месечно (јуни о. г.). О жалосним приликама у Кримском Корпусу ја не бих писао као што то нисам учинио ни мало час кад је била реч о Донском Корпусу, кад би оне припадале прошлости. Али како се оне још једнако потежу, допустите, Господине Министре, да Вас упознам с њима, уверен да ћете учинити све што до Вас стоји да се оне поправе. Кримски Кадетски Корпус, као што је горе споменуто, састављен је управо из два корпуса: из Полтавског и Владикавкаског. Полтавски Корпус евакуисан је неколико пута: прво у Владикавказ, где се слио с тамошњим Владикавкаским Корпусом, затим у Кутаис, па у Батум, па у Јалту, док најзад оба корпуса, под именом Кримског, нису стигла у Стрњиште (близу Птуја, у Словеначкој), где су, по несрећи, и данас. Још у Полтави кадети су живели у непосредној близини с црвеном војском која их је развраћала _ колико је год могла. У том друштву многи од њих научили су красти, пијанчити и одавати се разврату. Дружећи се с официрима који нису увек били ча висини свог положаја, кадети који су долазили с позиција били су још распуштенији. При евакуацијама из једног града у други, број кадета попуњавао се новим елементпма, често још горим и још више развраћеним. Према том, при доласку на нашу територију, ово више није била школа, већ разуздана гомила, у коју се, да би несрећа била потпуна, улило још 50 °/о емигрантске омладине истог типа. У децембру 1920 године стигло се у Стрњиште. Овај мајур с баракама, које су Аустријанци саградили за војне заробљенике, остаће црним словима записан у историји ове школе. Ветар дува кроз иукотине, кров прокисава, свуда је влага и прљавштина. Бараке су грдне и толико хладне да би десет пећи било мало да се иоле загреју. Зима је, горива нема, нема топла одела, храна слаба, около шума и пустиња. Атамо, далеко, Отаџбина се претворила у беспримерну рушевину, у којој умиру од глади, ако већ нису умрли, родитељи и сви мили и драги, која је затрпала све културне тековине толиких векова, и уништила слободу личности заједно са свима грађанским и човечанским правима. Очајање обузима слабе, и у души буди се питање: па зашто да се живи? И кадет