Prosvetni glasnik

144

Просветнн Гласник

псују најпогрднијим речима; један кадет узео праћку и завитлава камење на зграду, у којој су наставници; неки кадети УН-ог разреда неће У ЈУ Т РУ Д а устају кад затруби труба, итд., итд. С овим жалосним појавама школа се бори, избацујући из своје средине, у колико јој је то допуштено (као што ћемо видети, ово није увек могућно) овај преступни елеменат, заражен у грађанском рату, огрезао у неморалним призорима дугих евакуација, клонуо под ударцима општег расула Отаџбине, елеменат који је одвикао од нормалног начина живота и од умног рада. Осим њега има још и много других узрока. о којима ће бити говора мало ниже и који сметају корпусу да се потпуно опорави. Па ипак, поред свег тога, данас корпус чини утисак школе која је претурила тешку кризу и која само чека да јој надлежни помогну па да стане на снагу. ја сам провео скоро недељу данауњој, и могу рећи да је језгра ове школе здрава и добра. Газда од имања, ка ком је школа, порушио је бараку, у којој је била школска црква. Није се имало куда, већ да се служење пренесе у шуму, под окриље вековских јела и борова. Тако је и учињено. Сто замењује часну трапезу, пред којом стари свештеник служи службу божју. Око њега начетили се ученици са својим наставницима. Пева ђачки хор, и побожни звуци свечано одбијају од зелених сводова и разлежу се по шуми. Појање примамљује птице певачице, и птичја колоратурна певанка преплиће се и надмеће се с песмом хора, у кОхМ брује најситнији дечји дисканти с целом скалом до дубоких басова, стварајући у души ретко гањиво расположење. Овако, у шуми, молили су се хришћани у прво доба хришћанства; овако се и сад моле руски ђаци у Стрњишту. Гледајући њихова лица и слушајући њихове молитве, ја сам рекао: омладина која се овако моли и која осећа сву лепоту оваквог мољења не може бити рђава. И кад сам на растанку, под тим истим јелама и боровима, рекао ученицима неколико речи, подсећајући их на Отаџбину и напомињући им чему се нада Србија од њих; кад сам истицао одвратне појаве „цука", тајног ђачког удружења, које се претворило у насиље јаких над слабима, говорећи им да у нашој слободној земљи не може бити иасиља, и да би насилници најбоље учинили да су остали у Русији која је данас сва насиље; кад сам шибао пороке оних који праве неред у школи и срамоте је, видео сам многа лица која су црвенела и много око које је засузило, и рекао сам: омладина која може црвенети кад се говори о њеним преступима и чије око може засузити кад се говори о Отаџбини, не може у основи својој бити рђава. И ја сам потпуно уверен да ће се ова школа доиста препородити ако се, као што сам Вам, Господине Министре, хитно предложио, подели у две засебне школе (с оволиким бројем ученика тешко је радити и у мирно доба и у најповољнијим приликама) и премести у културна средишта Краљевине, и ако се неминовно изведу реформе које ћу имати част да Вам изложим. У овај мах школа има 589 ученика, од којих су 503 синови бивших државних чиновника и официра (официрске деце има 477), земљорадничке деце има 13, а занатлиске ни једно. По народности 586 ученика су Руси, а тројица су Срби. Школа има седам разреда са 21 одељењем; наставника има 40, од којих су 26 редовни, а остали хонорарни (пуковник Буткевич, управник обућарске радионице, ради бесплатно); вас-