Prosvetni glasnik

145

питачки посао врше пет четних командира и 22 официра васпитача. Државна Комисија троши на ову школу 272.390 дин. месечно (јуни о. г.).

Да би руски кадетски корпуси дали резултате који се траже од добре школе,' потребно је предузети ове мере: I У корпусима има много ученика који неће да уче или који нису подобни да уче. Они седе у једном разреду по две године, и седеће и три и више година до год их буду тамо држали (у једном корпусу показивали су ми ђака који је пету годину у истом разреду). Ови ученици кваре своје другове. Младић који учи и ради, види пред собом нерадника који се спрда са школом и ког хране и одевају исто као и њега, па се и сам заражава нерадом и долази до закључка да се у школи може седети, бити одевен и сит, и ништа не радити. Па зашто се трпе ова деца у школи? Одговор је врло прост. Руски Војни агенат, стварни управник ових школа (номинално њима управља Виши Савет при Државној Комисији), није узео у обзир да сва деца немају ни дара ни воље за учење и да таквој деци треба дати могућност да изуче што друго да би од ње постали корисни радници у друштву. А како су ова деца већином без родитеља, избацити их из школе у оваквим приликама, кад су сви други путови затворени, значило би бацити их на улицу и коначно их упропастити. Зато школе и трпе ове ученике у својој средини, не знајући како да се од њих избаве. Други елеменат који заједно с првим смета нормалном раду у корпусима, то је онај талог, о ком је досад већ било говора. То су ученици који неће да се покоравају школској стези, који варају и краду, праве нереде и подстичу своје другове на непослушност и на рђава дела. До сад су корпуси имали право да их избацују из своје средине; они су то и чинили, отправљајући их Војном агенту у Београд. Не знајући куда ће с њима, исто као и с онима који неће да уче, Војни агенат шиљао их је у други корпус, пологици: ако не ваљају у једном, можда ће ваљати у другом, или их је после неколико месеца враћао натраг у исту школу, јер су се тобоже поправили. Тако се добио читав један ред ученика који се о државном трошку сељакају из једне школе у другу да у њој наставе стари занат. Ова практика учинила је да се код оваких ђака створи уверење да се може све радити, па ће се ипак остати у школи. Често се греши навалице да би се постигло оно што сехоће. Кад ученику додија пустиња у Билећи или дивљина у Стрњишту, он нарочито што скриви, само да га преместе у другу школу. Читајући записнике са седница Педагошког Савета Донског Корпуса у Билећи, нашао сам ово врло карактеристично место: кадет јештокин с друговима полупао је прозоре на стану директорову (онда је директор био генерал Бапкин) и ухваћен је у крађи дувана из државног слагалишта. На испиту он вели да је то учинио само зато, да буде истеран из Донског Корпуса и премештен у који други; он се скоро не каје, будући уверен да истеривање из корпуса није казна, јер кадет може увек бити премештен у други који корпус. И други кадет, Даниленко, умешан у исту ствар, говори да је скривио зато да га пошљу Војном агенту, а он ће га упутити у неки други корпус. Генерал Сутулов, командир прве сатније