Prosvetni glasnik

546

Просветни Гласник

тврђаше Декарт, да су животиње несвесне машине; то може само значити да животиње нису тако свесна бића као човек. Већа свесност, то је концесија која се човеку слободно може дати. Никоме до сада није ни падало на ум да животињу меће на равну ногу са човеком. Оно до чега је научнику стало, то је сузбијање заблуде о апсолутној неупоредљивости једне стране са другом, о непроходном амбису који дели животињско и људско царство. Такав амбис не постоји. Пажљивим испитивањем могу се лако наћи многобројни мостови који омогућавају поступан прелаз од једне стране на другу. Природа — каже се — не прави скокове. Целокупно наше досадашње знање о природи и људима уверава нас да такав скок не може постојати ни између инстинкта и воље. Примери животињских радњи које смо мало пре навели, показују нам егзистирање једне примитивне животињске воље. Амофил, који се брине за своје потомство; паук који вреба женку да би задовољио сексуални нагон; змија која хипнотише веверицу; канаринке које се узајамно помажу; птице које се селе у топле крајеве; животиње које прављењем спретних и вештих гнезда обезбеђују себе и своје потомство — сви ти и безбројни други примери, у најмању руку, доказују да животиње нису механички апарати који се крећу по туђој замисли. Оно што знају и што раде није им могло готово пасти с неба. Било би противно логици и науци кад би се претпоставило да је какво невидљиво небеско биће убацило споља у животињско тело готов, израђен, потпуно монтиран механизам за живот, рад и кретање. Оно што животиње знају, умеју и могу, то су без сумње научиле. Споредна је овде ствар да ли су оне то научиле у току свог индивидуалног живота или су своју вештину наследиле од претходних генерација. На сваки начин, ако нису научиле оне саме, научили су њихови преци, научили и свој наук сачували у свом нервном систему и — благодарећи моћи наслеђа — предали га као наследну диспозицију својим потомцима. Међутим, да науче све оно што знају, животиње су морале имати извесну, макар и најмању, дозу свести. С тога је погрешно и не научно кад се каже да је инстинкт слеп, ропски и несвестан акт, који се не управља по представама, а воља, на против, изабран, слободан и свестан акт, који се изводи по упуству резона и представа. Не, граница између та два акта, са гледишта филогенезе и еволуције, и сувише је релативна да би се таква категорична и оштра разлика међу њима могла поставити. Ако воља није ништа друго него комбинација осећаја, представе и осећања, онда се та комбинација налази код животиње исто тако као и код човека. Између курјачице која иде да тражи храну за своје младунце, и човека који иде на посао да заради хлеба својој деци, разлика је квантитативна, али не и квалитативна. Читаоцу је у досадашњим редовима ваљда пало у очи да смо ми вољу представљали као модус извесне активности. Међутим, раније је