Prosvetni glasnik

Мучење мозга

731

им је одговорио: „Живите срећно и оставите студије које захтевају великог умора, или их обрађујте по дужности". То је савет који и данас родитељи и учитељи никад не треба да забораве. Ако њихова деца нису способна да подносе мучење мозга, онда треба да се одају занатима или вештинама за које се не тражи велики мождани рад. Јер строгост на испитима зрелости потребна је и оправдана, као што и у војсци лекари не дозвољавају да се у војничке редове увуку неспособни регрути. Физиологија нам не може са сигурношћу рећи какав се умор може издржати без мучења мозга, нити у које је доба дете способно да га издржи без опасности. Пре шесте године у опште није препоручљиво умарати децу у школи, али је умерено вежбање ума корисно по развитак мозга. С друге стране, школа је добро средство за побољшање стања кретена, нарочито где се кретенизам одомаћио. С тога мозак треба учинити радљивим као какво пошумљено поље; њега треба замарати, али га никад не треба преморити. Да би се управљали према интелектуалном умору, не треба да гледамо шта чине други, вев шта ми можемо чинити. У границама физиолошким, тај интелектуални рад користан је мозгу, а то нам доказује славни Веагс! у свом одличном раду О дужини живота иншелектуалних раденика. „Историја светског прогреса, вели Веагс!, од дивљачког доба до варварског, од варварског до културног, од најнижих до највиших степена — јесте историја повећања просечне дужине живота, повећања која одговара повећању нерава. Тако је човечанство постало нежније, осетљивије и стрпљивР1Је за рад, али способно да подноси и велике узрујаности. Ми смо постали од нежнијих влакана, који изгледају да су слаби, али ипак трају више од неизрађених влакана, као богате и скупе хаљине што трају дуже од оних које су начињене од дебелог и обичног сукна". Русо је казао: „Човек који мисли, то је изопачена животиња". Ово је софизам као многи други, каквих је пуно у Русовљевим радовима. Ја нећу да се задржавам и да га побијам, али баш у његовим другим списима налазе се друга тврђења, која говоре супротно. Русо је био рођен са једним анормалним нервним системом, и претерана активност његовога мозга погоршала је његово психолошко стање. Још у младости читао сам његова дела Емил, Друшшвени уговор, Исповесши, и сва су ми се допадала. Ту скоро прочитао сам их опет, али сам се уверио да је Русо имао болестан мозак и да је био неврастеник. Његова махна да се прави скитницом, недостатак је моралног осећања, а његова претерана раздражљивост, његово неповерење, његове љубави, његове чудновате авантуре, па и сам начин његове смрти, доказују да је он био човек достојан пре сажаљења него дивљења.