Prosvetni glasnik

754

Просветни Гласник

дотакла би се Макиавелистичке теорије, теорије и праксе политике лажи; упоредила би политику деснота Стевана и Ђурђа, карактер српског витештва и бугарске подлости и дволичности; деконкретизовала би неке народне изреке и изразе што стоје у вези са заповешћу којом се забрањује лаж, као што је нпр. израз „Криво седи, а право беседи", где „Кри^о седи" значи: онај који седи на преломљеном крилу Господарева стола, дакле онај који седи при дну стола, као што је Обилић седео, али је зато отворено говорио кад је Лазар „собет" (= совет, савет) чинио приликом зидања Раванице, или о вечери пред Косовску битку. У приликама, пак, где се покаже и сувише груба конкретност старозаветног учења, као штг је случај код седме заповести, ту не чине ништа фразе, као што је код Г. Анђелковића: „Прељуба је тако велики и страи.ан грех да је срамота о њој и говорити". У таквом случају најбоље је ученике упутити на примере човекове перверзности, за које могу сазнати из дневних листова. Но премда уџбеницима Г. Анђелковића недостају јаче синтезе и детерминације, ипак се у њима показује тенденција за конкретизовањем апстракција, и то јача него у ма којим другим уџбеницима веронауке у нас, те су стога ови уџбеници за сваку препоруку свима средњим школама. МИЛОШ Р. МИЛОШЕВИЋ

Хигијена за народ. Израдио санит. пуковник Д-р Милан Пецић. Издавачка књижара Напредак. Једна добра хигиена за народ треба да испуњава ове услове: 1) Писац треба да познаје науку из чије области пише; он треба да буде не само лекар, него и стручњак-хигиеничар, јер ће само један стручњак моћи приказати научно утврђене истине онакве какве су. 2) Књига мора бити написана тако да обрада и излагања одговарају средини за коју се пишу. Научне истине морају се тако излагати да буду доступне и разумљиве публици. 3) Наука је интернационална, али само за кабинете научника. Чим се покуша да се наука примени за једну народну средину и на један народни живот, потребно је добро познавати и ту средину, њен живот, њене обичаје. Тек тако ће се моћи спровести правилно примена те науке. То важи и за популарисање хигиене. Писац хигиене за народ треба добро да познаје хигиенске навике и живот народа. Ова хигиена не одговара ни једном од ових захтева. Писац њен нити познаје науку коју хоће да популарише, нити познаје народну средину за коју пише, нити има начина да популарно изложи хигиенске истине. После проф. Батута, који је дао један велики број популарних хигиенских списа, одличних у сваком погледу, јавља се у нас читав низ