Prosvetni glasnik

Просветни Гласник

без објашњења да се пређе у другој реченици на гласове, зашто не може у истој реченици, после речи ових слова, да се пређе на гласове, , кад се зна да су слова писани — штампани — знаци за поједине гласове, а гласови су изговорена слова? Примедбу ипак примам. 2. Са 3. стр. наводи се да је сугласник кратак; на последњој страни међу исправкама пише: „стоји крашак место просш"; критичар није хтео да види исправку. 3. Са исте стране наводи критичар ову „грубу погрешку": „По положају дуг самогласник ипак се краће изговара од самогласники који је по природи дуг." Критичару, који зна како треба рећи слог, а не самогласник, „мора се коса подићи на глави кад чује да се самогласник а у аИиз изговара дуго (и ако краће него у та§гшб)". И ако је у истој тачки двапут речено да је слог дуг кад је у њега какав дуг самогласник или какав двогласник, или је слог дуг по положају, ипак је критичару „груба погрешка" кад се говори о дужини (и краткоћи) самогласника (некога слога) који чини слог дугим или кратким. — У својој Латинској граматици каже критичар (5. стр.): У овој књизи обележени су акцентом (—) само наглашени дуги вокали (самогласници); необележени су кратки. Вокал пред вокалом или пред ћ обично је крашак и Да не познаје човек менталитет критичарев, „морала би му се збиља дићи коса на глави" кад види како он код свога конкурента сматра као грубу погрешку кад овај говори о дужини и краткоћи самогласника (а не слога), а он у својој граматици чини то исто. 4. По критичару био сам „неопростиво аљкав (разуме се, у вези с апсолутним непознавањем ствари) у обележавању квантитета (трајања). јер једанпут се тај знак код њега налази само на ^кцентованом слогу, док се други пут налази и на неакцентованим слоговима... Што ће знак дужине на неглашеним слоговима? Не мисли сигурно Г. Максић да те слогове треба ученици да изговарају дуго ? На стр. 1. рекао (је) да су у његовој књизи веобележени самогласници кратки. То апсолутно није тачно... Тако нам нпр. он каже (стр. 3.) да самогласник треба изговарати увек отегнуто пред групом сугласника пх, пс1, али пише рјгш (стр. 77), "ујпхј (80), бапс!ит, \ ; тс!иш (80), рас1из (81), итд". Да је критичар могао бити непристрастан, он би видео да је обележавање квалитета у мојој граматици изведено доследно: где је дужина квантитета према кратким и јасним правилима на стр. 3. јасна, није било потребно обележавати квантитет као нпр. у горе наведеним примерима ршхј, итд. Ако се негде одустало од овога, па је обележен квантитет, то је учињено с тога да се ученик подсети на правила о томе. Да видимо „доследност" критичареву у обележавању квантитета. У Латинској граматици критичаревој налазе се оваки, акцентом (—) обележени дуги вокали: уегђТ, уегђо, уегМ^ (стр. 7), 1иТ, бш (стр. 17), ез!о (21), 1аис1аз (27). Зашто су ови вокали обележени акцентом (—) кад су они само дуги, а нису наглашени, те се према правилу критичаревом у ЛатинсноЈ Грамашици (стр. 5) не обежавају? Зашто су у речи Кбта (стр. 6) обележена акцентом (—) оба вокала (о, а) кад је само први наглашен, а други није? Критичар мене пита: „Што ће знак дужине на ненаглашеним слоговима? Не мисли сигурно Г. Максић да те слогове треба ученици да изговарају дуго ?" Зашто критичар моје обележавање речи квантитетом назива „неопростиво аљкавим (разуме се, у вези с апсолутним не-