Prosvetni glasnik

61

БЕЛЕШКЕ

Васиишање у Јааану. — Што нарочито пада у очи посетиоцу у Јапану — како пише Тајмсов васаитни додатак (Тће Итез е<3иса{1опа1 8ирр1етеп1) — то је велика раширеност наставе. Ту је све сисгематизовано, и свакол\е од девет милиона деце изгледа да је одређено специално место. Методе су немачког порекла, али су претрпеле америчке утицаје, и биле прилагођене јапанским потребама. Школе су тројаке: а) основне школе, у којима се остаје шест година, и више основне школе; б) средње школе, у које се ступа са дванаест година, и у којима учење траје пет година; в) приправне школе, у којима курсеви трају три године и спремају за улазак на университете. Т(:К пети део кандидата прима се у ове школе. Осим тога, има на 10.000 сваковрсних техничких и специалних школа. Физичка култура и хигиена су свуда врло добро организоване. Све школе имају баште, које деца обделавају; разреди су скрупулозно чисти. Велика пажња се обраћа и на куртоазију и добре манире, који су традиционални код овог учтивог народа. Са наставницима се лепо поступа, и они се службено сматрају као важне личности. Држава контролише сву наставу у земљи. Јапанско васпитање је врло практично и врло потпуно; ипак, утисак који се добија из свих ових школа, то је утисак једнообразности. Свуда се осећа машина, наметнути тип, и сувише добро регулисана активност. Човек би желео наћи више оригиналности, персоналности, живота; али, без сумње, свака земља има систем васпитања који јој најбоље приличи. Инстишуш ечсиерименшалне аедагогије и универсишешсш курсеви за учитеље у Прагу. — Друшгво чехословачких учитеља, у сарадњи са Педагошким Институтом Коменскога у Прагу, створило је, у почетку ове школске године, Институт експерименталне педагогије са сталним университетским курсевима за учитеље и учитељице школа свију категорија. Да би се оценила важност овог института, треба се увек сетити да васпитањем и школском организацијом управљају сталне, догматичке и механичке методе, и да су оне често плен инстинкта и дидактичног и васпитног механизма. Кобне последице ових чисто инстинктивних метода осећају се на целом јавном васпитању. Не треба презрети све што се налази у нашим школама, али треба разликовати оно што је добро од оног што је рђаво. Кад се питање тако постави, онда се види да васпитање, као и друге гране наука, не може бити без објективних метода проучавања. Тај нови начин мишљења, који је данас усвојен од педагошке науке, споро је се одомаћивао међу учитељима свих категорија; он је остао стран и онима који управљају јавном наставом. Он је био познат само ретким усамљеним људима. Институт за истраживања објективне педагогије треба да шири тај интерес, да остварује те мисли и принципе које већ одавно проповедају многобројни педагошки листови, и да набави учитељима сва научна средства за њихове студије.