Prosvetni glasnik

110

Просветни Гласник

Ако се досад васпитавање и користило разним врстама мишићне делатности, као покретним играма, спортом, гимнастиком, оно је при том имало у виду искључиво очвршћавање и развитак мишића, а није знало да се тиме усавршују и мишићима одговарајући мождани центри, те да на тај начин физичке силе благотворно утичу и на развитак интелекта. Овде онде, у школским радионицама, у понеким школама, ручни рад је уведен као самостална грана наставе, и тамо где је то био случај, показала се сама собом преимућства радног васпитавања. Међутим истински, најглавнији значај ручног рада, као темеља духовног развитка, превиђају његове присталице. Премда се савремена школа хвали очигледношћу наставе и захтева очигледност у предавању сваког предмета, као неопходну подлогу знања, ми ипак врло често видимо да оне представе и појмови које би савремени учитељ хтео да унесе у свест својих ученика — да те представе не приањају за ученика, нити могу прионути, стога што се данашњи учртељ вара, уображавајући да се његов ученик састоји само из — главе. Присталице искључиво говорне наставе, које међутим ипак признају потребу слушне и видне очигледности, ако хоће да су доследни, морају признати, осим тога, потребу васпитавања и других апарата: пипајућег, кретајућег и одговарајућих им осећаја, као допуну очигледног метода, као средство да се усаврши очигледност која сачињава подлогу сваког учења. Затим, данашња наставна практика се и сама ослања на помоћно средство репродукције (Оаг$1е11еп). Говорна репродукција, кад ученик у кратким речима резимира садржај наставе, стално се практикује у школама као известан, одређени ступањ обраде наставног градива у свим струкама наставе. Ми чак видимо да се у неким случајевима примењује цртање као средство репродукције. При том се губи из вида да тим обома облицима репродукције недостаје оно у чем се баш и састоји конкретност, иначе говорећи, стварност, предметност. Јер и једно и друго — и говорна репродукција и репродукција помоћу цртања—претпоставља извесну чисто апстрактну делатност мисли, тако да ми немамо права називати такву репродукцију остварењем начела очигледности које достиже до самог „начеловог" корена, то јест: остварењем очигледности творачке, покрећуће. До тог истог убеђења морамо доћи и ако погледамо како ученици недовољно остварују тај задатак — и помоћу речи, и помоћу цртежа. На крају ће нас можда читалац запитати: да ли се све то да и остварити ? Има ли школа довољно времена за гакво „делање"? Вреди ли губити време на то ? Да не стоје пред школом какви важнији задатци? На то ћу одговорити да је, по мом мишљењу, такво „губљење времена" у самој ствари само добитак времена, благодарећи великој економији сила. Чим се, иремаколичини интенсивноститог „делања", почну