Prosvetni glasnik

204

Просветни Гласник

да за у будуће истакне аринциае по којима треба писати читанке за поједине разреде основних и средњих школа, и да изради детаљнији план шта све треба да уђе у њих а шта не, и чиме треба да се одликују написи. Не треба ниједна школска књига да уђе међу децу ако не одговара томе плану. јаша м. продановић

ЈОЗЕФ ХОЛЕЧЕК

Када је године 1875 плануо устанак хришћанског и словенског народа на Балканском полуострву противу турских угњетача и насилника, био је тај акт у Чешкој поздрављен са бурним одушевљењем. Одавна су чешки песници јављали слободу и братство свих Словена: омиљени приповедач Прокоп Хохалоушек сликао је у јасним бојама и снажним речима јунаштво југословенског племена; племенити писац Жибожид Капер упознавао је чешке читаоце са јуначким српским песмама, а младеж одгојена тим читањем сањала је о јуначким делима, о којима су долазиле вести из Херцеговине, Бугарске, Србије и Црне Горе ( На самом прагу својег песничког деловања, навестио је млади Сватоплук Чех да ће орао слободе разастрти своја крила над балканским народима, а кад се развио ратни вихор, замислио се над сјајним челиком ханџара и веровао у будуће доба, кад ће над последњим непријатељем словенског рода да се скрши последњи ханџар; сличне жеље и наде обраћала је к словенском југу и песникиња Елишка Краснохорска, кад је пустоловни и даровити млади приповедач Бохумил Хавласа први напустио отаџбину, да ступи у руску војску која је године 1877 стала на одбрану Југословена против Турака, и тамо нашао смрт. Али ни на једнога чешког књижевника нису утицали ратни догађаји 1875-1878, који су се свршили тзв. конгресом у Берлину, тако јако као на Јозефа Холечека. Још пре почетка устанка бавио се млади југочешки сународник — родио се 27 фебруара 1852 у Стожицама код Водњана — предано животом и песништвом балканских Словена, чији је језик и литературу, прошлост и морал савршено познао. Као пре Ж. Капер, али верније и вештије, преводио је и препевао старославне народне песме бугарске и српске, те поучио своје сународњаке да посматрају југословенске јунаке као достојне потомке старих јунака и певача. Те песме, у којима нешколовани певачи на Балкану славе народна дела, увео је у Чешку под насловима: Јуначке аесме бугарскога народа, Херцегованке аесме, Сраска народна еаика. Разумео је целу красоту јуначких дела, чистог осећања, готово детињске љубави према пустој горској природи, и од тога времена он,