Prosvetni glasnik

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

207

Грочански): и тако се готово изговара у свима оваковим (производним) ријечма, н.п. угосподски, градски, братски итд. али ја нијеса.ч слшјо написати госпоцки, брацки: зашто се ђешто чује д, или пг, пред с (особито у сложеним ријечма, н.п. п о д с и р и т и, о дсвакле, одслужити итд); а ђешто се опет избаци д или ш на поље (особито у глаголима), н.п. предем, прести; метем, мести; једем, јести; плетем, плести; госпоство, проклество итд. По правилу требало би да се д пред с претвори у ш, али будући да се тешко изговара и једно друго: зато сам ја оставио онако. Ја сам чатио у књигама, што су писали прости Србљи, који нијесу ни чули за етимологију, и госпоски, и госпоцки, и господски; и осјећи, и оцјећи, и одсјећи итд. А кад дође д или ш : а) пред ц, ч, џ, онда се свагда избаци, н.п. када, каца, качара; Градац, из Граца; путо, пуце(у родителн. млож. путаца, а умалително путашце); отац, оца, оче, очевима; ткати, чем; патка, паче, пачји; кост, кошчица (мјесто костчица); сат, саџија итд." (стр. XXX—ХХХ1)Ј) Ако проучимо све разлоге којима се Караџић руководио у овом послу и прави смисао његових отступања-), видећемо ово. Пре свега, Караџић је констатовао, судећи по примерима које он наводи и по ономе што он о њима говори, две ствари: а) да се код изведених речи на Ски и сшво д и ш испред тих наставака обично изговарају или као ц или да их у изговору и сасвим нестаје, на пр. госиоцки: госаосшво и сл.; и б) да се код сложених речи са предметком који се завршује сугласником д обично изговара д или ш, на пр. п о д с и р и т и, о д с в а к л е, одслужити итд. Видећи тако различне изговоре, Караџић је, иако признаје да би било најправилније писати шс, оставио „онако", т.ј. оставио ио ешимологији, на пр. брашски, градски, госиодсшво, подсириши и сл. Иако се мора признати да је Караџићево констатовање, у главноме, правилно, не може се признати да је он из њега извео правилан закључак, ма да је имао два начина да остане и овде веран своме правопису и да изађе из ове тешкоће. Када је утврдио да се у - дски, -шски изговара обично ц, он је могао и писати ц : грацки, брацки и сл.; а у случајевима где се место -шсшво и -дсшво изговара -сшво, он је тако могао и писати, у тоЈ ) У ово време (т.ј. 1818 год.) Вук је у ситнијим стварима, као што се види и лз овога цитата, друкчије писао него доцније. 2 ) О предем — п ресши, једем — јестн, метем — мести, плетем — илестп ја нећу говорити, јер у овим примерима имамо гласовну промену ирасловенског језика: већ тада се испред с није нзходило д или ш, тако да се ту не може говорити о губљењу д или т у нашем језику. Сви словенски језици знају подједнако за овај гласовни појав.