Prosvetni glasnik

252

Просветни Гласник

колико се они могу сматрати као услов свесних појава. У чисто психолошком погледу могло би се највише говорити о релативно несвесном као незапаженом, непримећеном садржају. Садржаји, који су врло слаби или врло кратко време трају, остану (нпр. у „расејаности") непримећени, јер остану изоловани, не доведу се у везу са осталим садржајима у том моменту, не постану предмет пажње, самосвести. Али их се накнадно можемо сетити, што је доказ да нису били несвесни. САДРЖАЈИ И ДОЖИВЉАЈИ Питање односа психичких и физиолошких процеса, које смо већ поменули, може се сматрити као део једног општијег, филозофског проблема, на име проблема о односу психичког и физичког света у опште, о односу духовних према материалним појавама. Међутим, пре свега, треба поставити питање: шта је психичко а шта физичко, шта духовно а шта материално? Психичко је оно што је лични доживљај, што постоји само у једном Ја, оно што то Ја осећа, мисли, снева, намерава. Међутим, и спољашњи, физички свет је, пре свега, увек представа једног Ја, као што многи филозофи (нпр. Шопенхауер) неуморно понављају. Питање је дакле: како ћемо јасно одвојити оно што је само наша представа од оног што је стварни предмет у спољашњем свету? То је у ствари филозофски проблем много више но психолошки, али решава једно важно принципиелно питање које је и за Психологију од највећег интереса. Како да дефинишемо душевне појаве ? Да ли је то у опште могућно ? Неки психолози (нпр. берлински професор Штумпф) дефинисали су душевне појаве као појаве које изгледају непросторне, па, према томе, по њима је и Психологија наука о психичким „функцијама' - и чињеницама које изгледају непросторне. Међутим, то није ни увек јасан ни увек довољан критериум. Пре свега, он сам за се не одваја потпуно психичке функције и одговарајуће предмете — „појаве", како их назива Штумпф — који нам се могу приказивати и као просторни и као непросторни. То изгледа јасан критериум само код релативно виших и највиших духовних појава, где је, међутим, баш зато и потпуно неплодан и непотребан. Свако зна шта значи душевни појав, кад су у питању наше најунутрашњије мисли и намере, и наша осећања, наши болови и наше радости, наше жеље и наше наде. Свако зна исто тако да су наше „замишљене" представе и слике сећања душевни појави. Али да ли је ту критериум непросторности јасан? Једна планина, нпр., предмет је Психологије свакако у толико у колико је наша представа, у колико је дакле тако рећи само у нашој глави, те према томе, разуме се, нема просторности, одн. величине, као стварна планина. Међутим, зар представа неке планине, која је предмет Психологије, не из-