Prosvetni glasnik

Еволуција душе

293

заслужује такође пажњу. И сувише је познато да узбуђење, страх, брига, срџба, болест који обузимају женину душу за време бременитости, не могу остати без убитачне, понекад и кобне, реперкусије на душу њеног чеда. Све ове ствари, на први поглед, могу изгледати површном посматрачу без веће вредности. У ствари, њихов је значај за развитак душевног живота од ванредног замашаја. III Ако душу схватимо у еволуциоиистичко-природњачком смислу, онако како смо напред напоменули, онда се може говорити и о души код ембриона исто онако као што се говори о души неког једноћеличног организма. Природњаци налазе да и инфузорије имају душу своје врсте, шта више да и свака поједине ћелица, посматрана за себе, има такође душу своје врсте. Ембрионална душа свакако није свесна, али она ипак егзистира. Њена егзистенција манифестује се у примању надражаја и кретању ембриона, који се храни материном крвљу. Да и нема других надражаја, надражај глади који несумњиво постоји код њега довољан је разлог да се сматра душевним бићем. Али за васпитача и психолога је важнији онај период душевне еволуције који почиње рађањем детета а траје до појаве пубертета. Тај период можемо назвати дечјим или инфантилним периодом. 1. Инфаншилни иериод. — Инфантилна душа има сва својства једне свесне душе. Рођењем својим дете доноси све материалне погодбе за њено усавршавање: чулне органе, нерве, мозак. Истина, ови органи су постојали и пре него што се дете родило, али није постојала једна друга погодба за њихово развијање — није постојало шаренило спољашњег света. Јер, као што се зна, да би се душа развила, нужне су две погодбе, унутрашња и спољашња. Унутрашња погодба, то је физиолошки апарат (чула, нерви, мозак); спољашња погодба јесте средина живота или свет утисака. Душа је производ дејствовања спољних импресија на мозак посредством чула, и дејствовања мозга на примљене импресије посредством нерава. Кад се то има на уму, онда је лако одредити задатак васпитања у овом првом периоду човечјег живота. За развијање свести у детета неопходно је потребно ставити дете у средину која ће га фрапирати својим утисцима. У колико су ти утисци многобројнији, разноврснији, у толико ће дечја чула бити активнија а свест богатија. На томе се заснива чувеии педагошки принцип чулности, по коме дете треба што више појава да види, чује, окуша, омирише, опипа. На томе се заснива још значајнији принцип рада, по коме дете треба својом сопственом снагом и својим сопственим напором да долази до сазнања истина. Но није само свест, дакле умна страна душина, у зависности од спољашњег света. И осећање, дакле емоционална страна душина, и воља, т.ј. активна страна њена, стоје у најтешњој вези са околином у којој