Prosvetni glasnik

Шта је психологија?

477

тако рећи само по површини, као што, свакако мало претерано, вели Ебингхаус 1 ). У сваком случају психички појави, као предмети унутрашњег искуства, изгледају познати и прости и с те, унутрашње стране посматрани, они су управо најпростији. Отуда настаје питање: откуда та релативна простота психичких појава, посматраних као таквих, унутрашњих и свесних. На то питање није тешко дати одговора. Та релативна или, ако се хоће, привидна простота долази отуд што су душевни појави у човеку везани увек за једно свесно Ја. Ја је константан фактор у свима душевним појавама, које се непрекидно мењају, које су сваки пут друкчије. Ја се отуд може схватити само као израз једног апсолутно простог, недељивог духовног бића, потпуно различног од сваке материалне супстанције. Хипотеза једне нематериалне душевне супстанције је најпростија, и зато највероватнија хипотеза. Појам нематериалне душе као супстанције је, разуме се, филозофски, метафизички појам. У емпиријској Психологији појам душе је граничан научни појам, који означава границе емпиријске Науке и о коме се зато ие може ништа ближе рећи. Он је нужна научна претпоставка у колико означава све нама негшзнате услове свесног живота. Појам душе је строго научан појам и нужан методолошки принцип у колико означава нераздвојну иезу, целину и јединство свих душевних појава. По некима иза тог јединства свих емпиријских душевних појава не би ни требало тражити никакве хипотетичне, тајанствене супстанције, које би били носиоци тих појава и постојале у неку руку поред или изван појединих душевних појава. Тако мисле противници хипотезе супстанциалности душе. Многи психолози (нпр. Вунт, Бергсон и др.) мисле да се душа не да схватити као супстанциални носилац психичких процеса, већ као сами ти процеси, као актуалитет и активитет. Душа није биће, није супстанција, но стална активност, непрекидан процес, живот. По многима душа као супстанција може значити само извесне диспозиције у нервном систему, у можданој супстанцији. Друге супстанције нема. Душа се не може одвајати од физиолошких процеса. По „Психологији без душе" појам душе значи само јединство свих душевних појава, као што, на чисто емпиријском становишту, и појам живота значи само јединство основних животних процеса а не нешто ван тих процеса. То је свакако тачно. Али како се може тврдити да душа није ништа супстанциално, чак никаква нарочита сила, или врста енергије — што још неки допуштају, — кад се, разуме се, не може порицати реалност емпиријских психичких појава и њихова апсолутно нематериална природа? Да свест није биће но активност, то се може

ЕћћЈп^ћаиз, Рзусћо1о^1е, у „буз^етаНзсће РћИозоћрје", 1921 (ОЈе КиИиг сЈег Ое<*еп\уаг{, !. 4), с. 135.