Prosvetni glasnik

Школска реформа у Енглеској

495

Ситуација је за сада и сувише замршена, а будућност сувише неизвесна да би се могао извести какав сигуран закључак. Међутим, ја верујем да би било нетачно завршити ово излагање сувише песимистичним тоном. Закон о васпитању није укинут; они који су највише допринели да се обустави примена његових главних одредаба тврде да је то обустављање само привремено и да ће оно престати кад се благостање буде повратило. Први покушаји учињени са продужним школама допринели су да се исправе погрешке које су постојале у почетку, да се утврди које су методе погодне за нову публику. Радничке масе и даље су одлучне присталице Фишеровог закона; тај закон је обележио један програм који може бити одлаган, али који више неће бити заборављен. (С француског превео Б.)г. Н. ЈањићЈ ЖОРЖ ВАЈЛ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД Р. В. Емерсон: Управљање живошом. С енглеског превела и предговор написала Исидора Секулић. Београд, издање С. Б. Цвијановића, 1923, стр. XIII и 212. Цена 25 д. Нисам читао ништа од Емерсона осим ове књиге, и ништа о њему сем предговора Г-ђе Секулић. Према овој једној књизи ја не могу дати повољно мишљење о Емерсону као моралисти који нас упућује како да управљамо животом. јер ни њему самом нису јасни смисао и циљ живота, нити он види добро стазе којима ваља грести к томе циљу, нити хамове тарифе" за које је изгледало да су дефинитивно усвојене. Учитељи протестоваше, говорише неко време и о штрајку; али обазривост најзад претеже: једна изванредна скупштина, у којој су узели учешћа 1700 изасланика Народног Удружења Учитеља, одлучи да усвоји редукцију од 5°/ 0 за учитеље основних школа. Да ли ће и остали чланови наставничког кадра морати принети исту жртву? То се питање сада расправља. Упркос тако незгодним околностима, пријатељи наставе не губе храброст. Они тврде да је ситуација боља у јануару 1923 него што је била јануара 1922, зато што се пробудила приватна инициатива. У Лондону, на пример, благодарећи тој приватној инициативи, фукционишу једанаест „уо1ип1агу с!ау зсћоо1б" (приватне дневне школе) за дечаке и девојчице од четрнаест до осамнаест година; и по другим великим варошима, необавезне, приватне продужне школе имају оданих присталица. С друге стране, општинске власти у неколико вароши, констатујући да нерад захвата многе неодрасле, отвориле су за њих школе, да би од њих отклониле уличну опасност. Најзад, ма да му је примена одложена, закон од 1918 није укинут; као што је то рекао Г. Фишер у једној беседи неколико дана после своје оставке, сам факат да принцип продужних школа од сада стоји записан у законик, у 81а1и1е ђоок, довољан је да оправда и најлепше наде за будућност.