Prosvetni glasnik

Књижевнп преглед

501

око нас, јер ти сам велиш да без опште среће -нема ни појединачне, и да нико није добро васпитан ако цело друштво није васпитано. И све нам то разложи јасно и разумљиво, те да не губимо ни време ни снагу у узалудним напрезањима да размршавамо што си ти тако склупчао и испреплетао. Овако како сад пишеш, мучиш и себе и нас, и сав тај твој учени ватромет нити нас угреја нити расветли мрак у коме смо. И сваки од нас, хтео не хтео, мора тражити какво морално дело са мање праске и сјајности, али које га неће оволико изнурити, а без велике користи. Јер, доиста, кад се човек наоружа стрпљењем и прочита ову књигу Емерсонову од почетка до краја, неће лако моћи „скупити изнемогле духе" ни „вратити полуизбеглу душу", како би казао Мажуранић... * Кад нам писац није довољно јасан, могли бисмо се, може бити, обратити преводиоцу и његову предговору. Сем најпотребнијих биографских података, имамо права да очекујемо од предговора да нам у најкраћим потезима обележи најбитније особине пишчева талента и истакне најлепше одлике његова стила. Из десетак, двадесет страница предговора треба да сазнамо главне идеје ауторове, метод његова рада, замашај и значај његових дела, оригиналност његова духа или изворе који су га инспирисали... Ако је писац мутан и нејасан, треба бити његов тумач, разбистрити га и ујаснити и рећи пред читаоцем оне чаробне речи : „Сезаме, отвори се", које ће га увести у богаство ауторово дотле неприступно. Г-ђа Секулић добро је схватила главне црте Емерсоновог талента и методе рада, али није нама саопштила та своја открића. Она је то покушала учинити, али једним стилом који је још мање разумљив него Емерсонов и местимично тежак као олово. Ево, примера ради, како нам Г-ђа Секулић приказује Емерсона: „И ако и мистик са неким фиксираним симболима и трансцендентни интелектуалац, Емерсон је ипак"... „Овако час апстрактно осећа вечне комбинације и сливање сила, час опет механички и ограничено"... — „Због честог, управо консеквентног подвлачења материалних закона, каузалитета, граница и ограничавања, Емерсонов трансцендентализам као да се мути".—* „Баш помоћу те идеалне снаге је Емерсон био у стању да координира тако разне утиске као што су утисци од метафизичара Колериџа, фантаста-револуционара Вордсворда и научника и критичара Карлајла. Помоћу те идеалне снаге координира он и утиске своје из васелене, која је у исти мах и Колериџ и Вордсворд и Карлајл"... Прекидам, јер видим да се и мој читалац мршти, и да га је већ почела замарати ова учевност Г-ђе Секулић, коју човек не може лако разабрати па да има Соломонову памет и Едипову досетљивост. Г-ђа Секулић је довољно умна да би све то могла и лепше казати, а да то не изгуби ништа од своје важности. Али њено писање далеко је од тога да буде последња реч у овсј нашој књижевној